Limun, latinski naziv (Citrus limon L.) je zimzelena biljka koja može da poraste od 3 do 6 m visine. Ima sjajno zelene mirisne listove, vrlo mirisne bele cvetove i svetski poznate plodove.

Cvetanje limuna je obično do 3 puta u godini, od maja do septembra. Proizvodnja limuna zasnovana je na višestrukoj koristi njegovih plodova koji se na tržištu nude kao sveži ili preradjeni za ishranu ali i za farmaceutsku ili kozmetičku industriju.

U zavisnosti od vrste, plodovi limuna mogu biti ovalnog ili okruglog oblika, glatke ili hrapave kožice, a svi su žute boje.

U Srbiji je profesionalno gajenje limuna na relativno niskom nivou najviše zbog klimatskih uslova, pa tako ovu lepu i zdravu biljku koja još i dezinfikuje prostor, češće nalazimo kao sobnu ili baštenskiu dekorativnu biljku.

Agroekološki uslovi za uzgoj limuna

Najvažnije za limun je da mu se omogući odgovarajuća temperatura. Temperature niže od -5 °C mogu da uslove mnoga oštećenja na biljci i to da limun ugine. Preporuka je da se krošnja limuna zimi zaštiti folijom.

U septembru se prekida sa prihranom, a zalivanje je umereno, tako dase pusti da se zemljište prosuši pre narednog zalivanja. Za vreme letnjih žega – zalivanje je češće. Malo više vode limun traži u periodu intenzivne vegetacije, a to je od aprila do septembra

Za gajenje limuna, obezbedite dobro drenirano tlo sa laganijom teksturom. Najbolje je ilovasto i peskovito zemljište, uz sunčan položaj koji je zaštićen od jakih vetrova.

Zeleni i žuti limun

Komercijalna podela na žuti i zeleni limun ima ekonomsko opravdanje. Zeleni limun se razvija iz prolećnog cveta izazvanom sušom u trajanju od 40 dana, ima tanku zelenu koru i trajan je pa se lako može transportovati i izvoziti širom sveta. Žuti plodovi, koji su nam dobro poznati, zreli su zimi.

Održavanje nasada limuna

Rezidba je limunu potrebna kako bi se grane odstranile. Na taj način se forsira rast, bujnost i rodnost biljke. Uz oštru rezidbu, dobija se više vegetativnih, a manje rodnih pupova. Nešto slabijom rezidbom, voćka će biti manje bujnosti i neujednačenog roda. Rezidba se vrši i u estetske svrhe.

Prihranjivanje

Od aprila do avgusta limun treba gnojiti jednom nedeljno, specijalnim gnojivom za agrume. Nedostatak prehrane primetićete ako listovi limuna postaju žuti.

Berba limuna

Limunovo drvo radja dva puta u godini. Prolećno cvetanje traje oko 2 meseca, a takodje, tokom 2 meseca rastu plodovi. Branje je moguće skoro tokom čitave godine a odrasla voćka limuna će godišnje dati od 600 do 800 plodova limuna.

Limun u posudi

Nega limuna i posudi zahteva obavezno unošenje u zatvoren prostor tokom zime. Držite Vaš limun na južnoj strani sa puno svetlosti. Leti ga iznesite napolje. Ne odgovara mu temperatura niža od deset stepeni kao ni nedostatak svetlosti kada može početi da odbacuje lišće. U tom slučaju, prikratite grane, kako bi stablo na proleće pustilo nove izdanke.

Razmnožavanje

Limun se može dobiti iz semena, ali da bi radjao neophodno je kalemljenje. Limun se kalemi mladicama koje su skinute sa biljaka koje već daju plodove. Preporučeno vreme za kalemljenje je od 15. 08. do 15. 09.

Limun se može dobiti i iz reznice. Reznica limuna se ubode u treset, stavi na prozor i prekrije najlonom. Najlon se otkriva svakog dana na po nekoliko minuta . Nakon mesec i po dana, biljka počinje s rastom i tada skinite najlon.

Ožiljavanje odsečenih grančica moguće je u vlažnoj mahovini ili u posudi sa vodom.

Presađivanje: Na svake dve do tri godine, presadite limun u mešavinu listovače, komposta i oštrog peska sa malo teške zemlje.

Bolesti i zaštita od vaši

limunu ne odgovara previše vode, iako preterate sa zalivanjem, koren se može upropastiti. Takodje, oskudno zalivanje može dovesti do opadanja lišća.

Štitaste vaši (Diaspididae) su insekti malih dimenzija a na limunu mogu da izazovu veliku štetu. Grane sa rodom poinju da se suše, a nekada i celo stablo može da propadne. Larve štitaste vaši se kreću po stablu, grančicama i plodovima,i čim se primete mora se odmah reagovati, a ako su baš uzele maha, valja probati sa sledećim preparatima: Mospilan,Volej, Tonus, Calypso, Actara, uz dodatak mineralnog ulja.

Jabuka se kao voćka zastupljena svuda u svetu, veoma prilagodila raznim geografskim i klimatskim uslovima. Za uzgoj jabuka ipak je najpreporučljivije plodno, umereno vlažno i duboka zemljište.

Za uspešno gajenje jabuka i da bi berba bila zadovoljavajuća, vrlo su važne su obilne padavine u zimskom periodu i dovoljna količina padavina tokom intenzivne vegetacije, osim dok traje cvetanje jer bi se mogle usled prevelike vlage razviti odredjene bolesti kao što su čadjava krastavost. Takodje, u toj situaciji postoji i opasnost od slabije oplodnje.

Uslovi za gajenje jabuka

Jabukama najviše prijaju osunčana i promajna mesta, bez jakih, hladnih vetrova. Ako stabla jabuke rastu na senovitoj poziciji, plodovi neće biti zadovoljavajuće obojeni, i neće biti dovoljno kvalitetni, a proizvodnja će opasti.

Jabuka slabo podnosi jake vrućine tokom leta, ali je na zimske mrazeve uglavnom otporna. Osetljiva je na slanu i mrazeve tokom vegetacije i cvetanja. Najosetljivije su rane sorte jabuka.

Pošto je veliki deo mase korena na dubini do 30 cm i širi se, stari jabučnjaci su celom površinom prožeti žilama korena.

Kada je u pitanju zemljište, jabuci neće prijati višak azota u tlu. S druge strane, ima izražene potrebe za kalijumom . Za djubrenje je najbolje kompleksno đubrivo “ jabukan” (NPK 8: 4: 20).

Štetočine i prskanje

Najpoznatije štetočine koje napadaju jabuke su: jabukin smotavac, jabukin surlaš, jabukin cvetojed, jabukin moljac, smotavac pupoljka, staklokrilac, jabukina osa, kalifornijska štitasta vaš, lisne vaši, jabukina krvava vaš, grinje, voćne pipe, nematode, glodari…

Od bolesti, jabuke pogadjaju čađava krastavost, pepelnica i plamenjača.

Delujte preventivno, a ako se napad štetočina desi, koristite fungicide i insekticide uz poštovanje karence.

Neke sorte i vrste jabuka

GLOSTER su jabuke vrlo krupnog ploda, mase od 180-260 grama. Ima žutu i svetlozelenu kožicu a ukus je aromatičan i blago kiseo. Zri polovinom septembra. Prinos je do 40 tona po hektaru. Gloster je jabuka osetljiva na plamenjaču ali otporna na mraz i pepelnicu.

RIČARED je jabuka krupnog do srednje krupnog ploda čiju površinu prekriva jarko crvena kožica. Meso ploda je vrlo sočno i slatko. Sazreva u septembru a berbe su relativno bogate. Osetljiv je na mrazeve.

AJDARED je sorta koja daje crvenkaste plodove sočnog, kiselkatog i aromatičnog ukusa. Prednost ove sorte je u tome što njeni plodovi dobro podnose rukovanje i transport. Odležavanjem , plodovi dodatno dobijaju na sočnosti i ukusu. Sazreva u septembru i oktobru. Osetljiva je na mrazeve i pepelnicu ali daje dobre prinose i uglavnom na tržištu postiže solidnu cenu.

KOLAČARA daje srednje krupan plod kolačastog oblika, žute boje koji je prekriven crvenim tragovima. Meso ploda je sočno, kiselo i čvrsto – pogodno za ishranu dijabetiara. Zri u oktobru.Kolačara je otporna na mrazeve i srednje rano cveta.

Produktivnost

Profesionalna proizvodnja jabuke koja će omogućiti dobru zaradu i dobre pronose ostvaruje se, uz adekvatne uslove gajenja i smanjivanjem dimenzija voćaka i povećanjem broja stabala na odredjenoj površini. Na ovaj način, kada je gušća sadnja u pitanju, dobija se veći prinos po jedinici površine, ali i većii koeficijent produktivnosti krošnje.

Rezidba

Orezivanje jabuka podrazumeva da razlikujete nerodne i rodne grane. Nerodne grane jabuke se zimskom rezidbom uklanjaju do osnove. Prepoznaju se po tome što su duže od lastarasa i cvetnim i drvnim pupoljkom. Od rodnih grana treba razlikovati vite i kratke rodne grane. Vite grane su dugacke 10-25 cm, tanke i sa jednim cvetnim pupoljkom na vrhu pa pošto daju slab rod, potpuno se uklanjaju. Inače, da bi se obnovile kratke rodne grane, neophodno je ostavljati i lastare na nerodnom drvetu.

Razmnožavanje

Voćke kao što je jabuka se razmnožavaju kalemljenjem. Jabuke se najbolje razmnožavaju leti, i to pločastim okuliranjem ili T-okuliranjem. Razmnožavanje je moguće i u rano proleće kalemljenjem na popravljen spoj. Vodite računa i za kalemljenje koristite materijal i podloge sa potvrdama o zdravstvenoj ispravnosti.

Uzgoj koprive može biti unosan posao imajući u vidu da tržište ima sve veće potrebe za ovom lekovitom biljkom i to da joj za gajenje prija naše podneblje. Isplativost uzgoja koprive je gotovo uvek osigurana jer se kopriva distribuira kozmetičkoj, farmaceutskoj i prehrambenoj industriji.

Od koprive se koristi lišće i koren. Lišće sadrži oko 6 % proteina i oko 7 % ugljenih hidrata. U jednom kilogramu mladih biljaka ima čak 137 mg vitamina C, što objašnjava kolika je lekovitost koprive, imajući u vidu i veliku koncentraciju gvoždja.

Kopriva sadrži još i veliku količinu karotena, i vitamine iz B grupe. Tu su i kalcijum fosfor, sterilglikozid, fenilpropan i lignin. Plod koprive sadrži do 30 % masnog ulja kojeje bogato vitaminom E i linolnom kiselinom.

Lekovitost koprive

List koprive koristi se za lečenje u vidu čaja ali i kao hrana. Čaj od koprive dobar je za terapiju malokrvnosti, protiv krvarenja, jača imunitet a koristi se u za ispiranje grla.

Koren koprive se u se u vidu ekstrakta ili čaja koristi za lečenje prostate. Kopriva ima snažno antioksidantno delovanje i čest je sastojak šampona i pakovanja za kosu na koju ima posebnu blagotvornost.

Uzgoj koprive

Kopriva nije mnogo zahtevna biljka u smislu da traži dosta svetlosti i visoke temperature. Može se uspešno gajiti i berba će biti zadovojavajuća i ako koprivu gajite na senovitim lokacijama.

Odgovaraju joj svi tipovi zemljišta, ali je optimalno humusom bogato tlo. Slabije će roditi i uspevati na teškom i vlažnom zemljištu.

Kopriva je višegodišnja biljka koja ne ulazi u klasični plodored. Najvažnije je da se zaštiti od korova, naročito onih višegodišnjih.

Obrada tla se obavlja kao i za druge kulture i zahteva dodavanje stajskog djubriva. Kopriva voli kiseonik i prijaće joj rastresito tlo. Za prihranjivanje se dodaje 30 do 40 kg/ha N posle svakog otkosa. Osim kiseonika, kopriva ima potrebe i za kalijumom i fosforom.

Razmnožavanje

Kopriva se u zavisnosti od vrste, razmnožava semenom ili stolonima. Seme joj je vrlo sitno, a preporučuje se najjeftiniji način proizvodnje koprive – u hladnim lijehama. Seme se seje u maju a presadjivanje sadnica je na jesen.

Pre sejanja, seme treba hladiti u frižideru desetak dana. Setva može biti i u jesen, pre perioda mrazeva.

Za proizvodnju sadnica, koristi se 100 do 200 grama semenapo hektaru a to je oko 5 000 sadnica.

Kada je reč o direktnoj setvi u polju, koristi se ipak 3 do 4 kg semena po hektaru. Prinos koprive je skroman prve godine, jer se biljke polako razvijaju, pun rod će dostići nakon druge godine.

Razmnožavanje putem stolona: Od nasada se uzmu žile odnosno – vade se, zatim se odstrane oboleli i truli delovi. Kada se očiste, razdvajaju se i režu na oko 25 do 30 cm. dužine. Sadnja stolona je na jesen ili proleće u brazde duboke 10 cm sa razmakom među redovima od 50 do 70 cm i razmakom između biljaka od 30 cm.

Dalja nega

Nega koprive podrazumeva okopavanja, prihranjivanje i eventualno navodnjavanje. Ako se korov ne uništi okopavanjem, treba ga redovno pleviti.

Kopriva traži dosta hranjiva, pa je tokom perioda vegetacije prohranite u početnoj fazi razvoja i posle svakog košenja. Prvo prihranjivanje je početkom proleća u količini od 150 – 200 kg/ha a posle otkosa – u količini od oko 100 kg/ha gnojiva (KAN).

Berba i sušenje

Kopriva se treba kositi odnosno brati dok je mlada – visine od oko 30 cm, a to je obično polovinom aprila. Naredna žetva može se ipriličiti već za 20 dana. Ne treba dozvoliti da kopriva razvije stabljike. U tom slučaju, biljke treba cele kositi, sušiti i tek tada odvajati lišće.

Ako se kosi na vreme, po godini su moguća 8 otkosa, nekada i 10. Za razliku od košenja listova, koren se mora vaditi ručno, dobro očistiti pa onda ponuditi tržištu.

Kopriva se može sušiti prirodno, najpre na suncu, a onda se sušenje završava na promajnom mestu uz redovno okretanje.

Sušenje se obavlja i u sušnicama, prva 2 sata na temperaturi od 60 °C, a zatim na temperaturi od 50 °C. Da bismo dobili kilogram suvih kopriva potrebno je 5 do 6 kg svežih.

Koren se isključivo suši u sušnicama.

Prinosi

S površine pod koprivom od jednog hektara, dobija se obično 10 – 15 tona svežih, odnosno 2- 3 tone suvih listova koprive.

Prinos svežeg korena je od 8 do 10 t/ha, odnosno 2,5 – 3,5 t/ha suvog korena koprive.

Uzgoj vinove loze traži dosta vremena i rada. Najpre treba odabrati sortu vinove loze ćete gajiti a na to najviše utuču klimatski uslovi, tip zemljišta i namena groždja (vino, sok, jelo…) . Sa svim ovim podacima, obratite se stručnjaku koji će Vas posavetovati o tome koje su optimalne sorte koje će davati najbolje prinose na mestu gde planirate da gajite vinovu lozu.

Znajte da većina sorti počinje da rađa dve do četiri godine od sadnje.

Kotline i nizine nisu pogodne za uzgoj vinove loze. Optimalni su brežiljci, obronciitereni koji gledaju kaj ugu, jugozapadu ili jugoistoku, zbog faktora svetlosti. Pesak Deliblatske peščare je dobar teren za izgoj vinove loze a koji ne traži kalemljenje i gde neće opstati filoksera koja uništava koren loze. Najkvalitetnije groždje je ono koje se gaji na terenima izloženim suncu,pored većih vodenih površina.

Uzgoj po koracima

Posle nabavke sadnica, pazite da im se koren osuši. Ako na sadnicama nema zemlje, a ne planirate sadnju, potopite koren u vodu, ali najviše na jedan dan.

Sadnja: Vinova loza se sadi na rastojanju od 2.5 do 3 metra u to u suvoj zemlji. Dobra područja za gajenje vinove loze su peskovita i stenovita.

Važno je dazemljište dobro odvodi vodu, inače su mogući problemi sa zarazama. Osigurana drenaža je vrlo važan faktor.

Navodnjavanje: Groždje zahteva dosta vode tokom prvog meseca posle sadnje, pa ga redovno zalivajte da bi se koren dobro razvio. Neophodna je i kultivacija zemlje oko sadnice od oko 2 metra, da bi se koren dovoljno raširio.

Djubrenje: Ako tokom prvih nekoliko godina, vinova loza ima tamno zeleno i zdravo lišće, to je znak da biljka dobija dovoljno hranljivih sastojaka. Ako je zemlja pak siromašnija, dodaje se đubrivo u prečniku od oko 15 cm oko biljke.

Temperatura: Cvetanje loze počinje na oko 18 stepeni, a sazrevanje groždja na oko 20 stepeni. Temperature niže od nule negativno utiču na razvoj biljke tokom vegetacije.

Špalir: Loza se vezuje za špalir koji se može napraviti od drvenih ili gvozdenih stubova ili PVC cevi. Kada jednom se loza usmeri, održavanje je mnogo lakše.

Orezivanje: Rezidba usmerava energiju biljke u plodove i pruža dotok vazduha i sunčeve svetlosti. Ako se vinova loza ne orezuje, prinosi će biti manji, a grožđe će biti sitnije. Orezivatnje se vrši krajem februara i početkom marta. Nova vinova loza raste sa okca koje se formiralo prošle godine. Odsecite bočne izdanke koji ne donose mnogo plodova. Da bi glavno stablo bilo podstaknuto na rast, lozu više orezujte prvih nekoliko godina.

Okca najbolja za rađanje su od šestog do dvanaestog, a ona koja se nalaze posle dvanaestog ne donose dosta grožđa pa se zato odstranjuju.

Važno je i da, kad prodje zima, iskontrolišite da li je su okca smrznuta, ona su krta i smedja, pa ih odstranite.

Zaštita od bolesti: Osim insekata, opasnost za groždje mogubiti i ptice koje jedu groždje dok je zeleno. Stavite zaštitnu mrežu nad lozom još pre sazrevanja. Sunčana pozicija i dobar protok će smanjiti mogućnosti pojave gljivičnih bolesti loze.

Berba: Groždje se bere kada su grozdovi potpuno zreli. Pratite boju groždja i probajte ga. Uz posebne setove za proveru zrelosti, možete da utvrdite procenat šećera i pH vrednost voća. Groždje se bere makazama da bi se izbegla oštećenja. Nezrelo ili trulo grožđe obavezno odstranite.

Bolesti vinove loze

-Plamenjača

Ako koristite sistemična sredstva, tretiranje treba obavljati na 10-14 dana,a ako se koriste klasična, kontaktna sredstva prskanje se obavlja na nedelju dana. U slučaju kiše, prskanje vinove loze se ponavlja. Tretiranje plavim kamenom: U našim uslovima, za suzbijanje plamenjače, koriste se preparati na bazi bakra – bordovska čorba. Ipak, neretko se zbog loše pripremljene čorbe, i lošeg odnosa Plavog kamena i gašenog ili negašenog kreča, na vinovoj lozi pojevae ožegotine.

Preparati za suzbijanje plamenjače koji se najčešće koriste su : RIDOMIL GOLD MZ WG, CABRIO TOP,QUADRIS,ACROBATE, MIKAL FLASH, FOLIO GOLD…

-Pepelnica

Pepelnica se obično javlja kada su lastari 10-15 cm dužine, i onda kada je lozapred cvetanjem ili kada su bobice trećine svoje večine.

Najčešće se u svrhu suzbijanja pepelnice koriste RUBIGAN, QUADRIS, SYSTHANE, BAJLETON, TOPAS, CABRIO TOP, STROBY, TRIFMINE…

NAPOMENA: Pri upotrebi hemijskih sredstava , vodite računa o medjudejstvu nekoliko različitih preparata, pratite uputstva proizvođača o primeni preparata i karenci a najbolje je da ona bude što kraća.

Trešnja je vrlo zahvalno voće, može se gajiti veliki broj raznih sorti sa drugačijim vremenom zrenja, a potrošači, domaći ili u inostranstvu, su uvek spremni da za sveže i kvalitetne trešnje – dobro i plate, pa je isplativost gotovo izvesna.

Iako je trešnja prvenstveno stono voće, od nje mogu proizvoditi i neke preradjevine (kompoti, likeri, rakije) pa je tako dosta cenjena u konditorskoj industriji.

Procene pokazuju da se uložen novac u zasad trešnje može povratiti već u drugoj ili trećoj godini eksploatacije,a to je zapravo sedma, osma godina nakon sadnje. Proizvodnja trešanja će se uz adekvatnu negu i uzgoj, i uz povoljne vremenske prilike- gotovo sigurno isplatiti.

Uslovi za uzgoj trešnje

Trešnja je voćka otpornana niske temperature pa tako, u zavisnosti od sorte, može podneti i -28 stepeni. Osnovne razlike medju sortama odnose se na one sa mekanim mesom ploda i one koje imaju čvrsto meso (hrustavke).

Ipak, veće količine padavina u fazi dozrevanja trešnje,mogu da budu uzrok pucanja plodova i pojavu nekih bolesti kao i napade štetočina kao što je trešnjina muva.

Zemljište: Trešnji odgovaraju duboka, dobro drenirana i plodna zemljišta, nikako zbijena. Kalemljenje na podlozi divlje trešnje daje stablo koje je moguće gajiti i na ilovastom zemljištu. S druge strane, ako je zemljište duže vreme jako vlažno koren trešnje počinje da truli.

Djubrenje: Trešnja traži đubrenje sa većim sadržajem organskih materija uz zemljište neutralne do kisele reakcije, nikako karbonantno ili alkalno koje može uzrokovati hlorozu listova. Mineralna gnojiva, kao što su amonijum nitrat, urea, amonijum sulfat, KAN i UAN, dodaju se tokom aktivnog rasta u nekoliko navrata. U prvim godinama života trešnje, povećane su njene potrebe za hranivom, usled intenzivnog vegetativnog rasta.Sadnja: Voćke trešnje se sade sa razmakom od 2,5 – 3 m,čime se dobija veći broj sadnica na manjoj površini. Dobro je dase dve godine pre sadnje trešanjam zaseju višegodišnje leguminoze kao pretkulture. Posle gnojidbe nastupa rigolanje na dubini od 60 cm do jednog metra i to dva meseca pre sadnje. Nakon toga sledi tanjiranje i kopanje mesta za sadnju.

Navodnjavanje: Pošto koren trešnje ima veliku moćapsorpcije, dovoljna joj je mala količina vlage u zemljištu, odnosno oko 500 mm padavina godišnje. Trešnji ne prija visoka vlažnost vazduha i pogoduje joj suviji vazduh. Velika vlažnost vazduha može da uzrokuje slabu oplodnju, pucanje ili opadanje plodova.

Berba: Trešnje moraju biti lepe crvene boje, ili žute sa crvenim tragovima. Plodovi treba da su čvrsti i hrskavi. Jednom ubrane trešnje neće dozrevati, pa se zato beru zrele. Plodovi trešnje mogu da se čuvaju u hladnjačama i do 30 dana na temperaturi od 0 do 1 stepen.

Orezivanje: Rezidba trešnje omogućava obnavljanje grana i rodnog potencijala. Rezidba se sastoji od skraćivanja grana i proređivanju suvišnih grana. Rezidbom se takodje omogućava lakša ručna berba jer se tako reguliše visina krune. Savet je da se ostavi što više umereno bujnih letorasta,koji rastu pod otvorenim uglom. Kod bujnijih stabala trešnje, rezidba se svodi na proređivanje grana.

Tretiranje hemijskim sredstvima

• Zimsko prskanje trešanja obavlja se bakarnim krečom S 50 0,75% pre početka vegetacije,
• Kada je otvoreno 5% cvetova , koristi se Chorus 0,025%
• U fazi precvetavanja latičnih listića, koriste se Signum 0,06% i Tonus 0,025%
• Kad su plodovi u porastu : Polyram 0,25% , a desetak dana posle: Fastac 0,015% Abastate(Armada) 0,075%-0,1%
• Posle berbe na trešnji se primenjuju Polyram DF 0,25% Abastate (Vertimec) 0.075%-0,1%
• Prskanje u oktobru obavlja se preparatom Cuprozin 35 WP 0,35%

Višnja uglavnom raste kao grmoliko stablo a najbolje uspeva na obroncima i blagim padinama koje su okrenute ka jugu, jugoistoku ili istoku. Plod višnje, u zavisnosti od sorte je svetlo ili tamnocrvene boje, i slatki ili slatkokiseli ukus.

Višnja je rano voće, koje se konzumira i kao stono i sveže ali se češće preradjuje u prehrabenoj industriji. Isplativost neće biti problem ako se obezbedi stabilno tržište sa solidnom otkupnom cenom, a najveću potražnju višanja imaju proizvodjači sokova džemova, rakija, vina, kolača…

Prinos po hektaru višnje iznosi oko od 10.000–30.000 kg.

Agroekološki uslovi za uzgoj višnje

Temperatura: Višnja zimi, kada miruje, može da podnese i temperaturu od -35 stepeni. Ali, kada krene sa vegetacijom, postaje osetljiva na hladnoću.

Deblo višnje može da “nazebe” zbog velikih oscilacija u temperaturi što se karakteriše pucanje kore. Višnja je najosetljivija 3 do 4 nedelje pre cvetanja i tokom cvetanja kada će pretrpeti oštećenja na temperaturama nižim od -2,2 °C. Inače, s druge strane, višnja je dosta otporna na visoke temperature, i neće joj smetati čak ni kada su temperature veće od 30 stepeni.

Navodnjavanje: Za uspešno gajenje višnje, minimum potrebne vlage je 650 mm padavina godišnje. U slučaju da padavina nema dovoljno, neophodno je navodnjavanje.

Zemljište: Višnji najviše odgovaraju propusna, topla i duboka zemljišta (peskovita, ilovasta i ilovasto glinasta). Drenaža je obavezna ako je zemljište teže, jer takav tip tla nikako ne prija višnjama.

Sadnja višanja

Prije dubokog oranja očistite ostatke šiblja ili drveća i zaravnajte tlo. Djubrenje podrazumeva korišćenje fosfora i kalijuma, pre oranja a onda i za vreme tanjiranja.

Pošto se koren višnje nalazi do 60 cm dubine, i oranje treba da bude najmanje na toj dubini. Oranje se obavlja kada je tlo skroz suvo ( jul ili avgust). Pre sadnje, poravnajte i usitnite tlo, a redovi i sadna mesta treba da su u razmaku 5 x 4 metra. Za sadnju birajte kvalitetne jednogodišnje sadnice višnje koje imaju snažno razvijene nadzemne delove i isto tako dobro razvijene korenove.

Pregledajte sadnice i odstranite one oštećene. Držite ih pre sadnje u mešavini vode sa ilovačom i goveđim stajnjakom.

Sadnja je najbolja na jesen, jer kasna prolećna sadnja može uzrokovati slabo primanje sadnica.

Rezidba: Orezivanje sadnica počinje pre nego što počne vegetacija, i to na visinu od 1,20 m, uz prikraćivanje svih postranih izboja na 2 pupa. Izboji sa strane dužine do 80 cm potpuno uklanjaju.

U jame se smeštaju sadnice ali koren im mora biti u nivou površine tla. Tlo oko korena treba dobro ugaziti, dodaje se stajsko djubrivo, a onda prekrije zemljom.

Višnje u prvim godinama traže oko 30 kg fosfora po hektaru, a tokom rodnosti od 60 – 90 kg/ha. U prvim godinama razvoja potreban im je kalijim od 60 kg po hektaru a u punoj rodnosti od 150 – 200 kg/ha. Prskanje višanja zbog čvrstine plodova vrši se kalcijum hloridom ili kalcijum nitratom nekoliko puta tokom rasta plodova.

Zaštita od bolesti

Šupljikavost lista i krastavost plodova izražena je u vlažnim i kišovitim godinama. Za suzbijanje ove bolesti potrebne su hemijske mere i tretman fungicidima na bazi bakra u jesen, dok je drugo tretiranje na bazi bakra potrebno početkom proleća.

Pegavost lista višnje je ekonomski vrlo značajna bolest u godinama sa kišovitim prolećem. Šteta od pegavosti je jako velika pa je korišćenje fungicida obavezno. Koriste se fungicidi na bazi dodina ili mankozeba.

Berba

Berba je najzahtevniji posao kada je reč o poslu u nasadu višnje. U slučaju da je berba ručna – od ukupne zarade može da ode i 30 posto na troškove berbe.

Višnja se može brati i tresačima koji tresu stablo s kojeg padaju plodovi a koji se skupljaju na okvire s platnom ispod stabala. Berba jednog stabla traje jedan minut a mašina košta oko 25 000 evra.Vreme berbe višnje počinje u junu.

Proizvodnja višanja – najbolje sorte

Izdvajamo neke od sorti pogodnih za gajenje na našim područjima:

Oblačinska višnja, ima sitniji plod, sorta Čačanski rubin sa srednje krupnim do krupni okruglim plodom sa tankom , sjajnom pokožicom, nakiselim mesom i tamno crvene boje.

Šumadinka je sorta sa najkrupnijim plodovima medju višnjama, a preporučljiva je i Hajmanova konzervna višnja poreklom iz Nemačke.

Marela je hibrid tresnje i višnje i zbog specifičnog ukusa je vrlo popularna medju domaćim uzgajivačima.

Gajenje zečeva odnosno kunića zavisiće od toga koja mu je namena: Za tov i za klanje (za meso) ili za razmnožavanje i dalju prodaju kao kućnih ljubimaca. Od načina uzgoja, zavisiće i isplativost celog posla.

Uzgoj zečeva postaje unosan posao zato što je tržište mesa u razvoju uz stalno povećavanje potražnje. Meso zeca je vrlo kvalitetno, ima malu količinu masti, malo holesterola, a dosta poželjnih belančevina.

Postoje pasmine (vrste, rase) koje su pogodne da se uzgajaju zbog mesa u krzna ali i za uzgoj grla koja se izlažu na takmičenjima.

Linjanje

Menjanje dlake, odnosno linjanje, proces je koji kod zečeva traje cele godine, ali je jači pred zimu i pred leto. Jesenje linjanje je brže kod životinja koje su boljeg zdravstvenog stanja a na intenzitet promene dlake utiču još i dužina dana, temperatura i vlaga.

Plodnost i parenje

Plodnost zečeva opada sa visokim temperaturama. Mužak je sterilan već na 30 stepeni. Postoje 3 vrste osemenjivanja: prirodan pripust, forsirani pripust i veštačka oplodnja.

Embrionalni razvoj traje 30 do 32 dana, odnosno 28-35 dana. Ženke se kote u kratkim vremenskim periodima i same dosta pomažu posebno ako dodje do zastoja ploda, medjutim, u tom slučaju može da dodje do samoozledjivanja.

Kada dodju na svet, mladi imaju masu od 30-40 grama, slepi su i bez dlake. Potrebno im je da se greju, dlaka počinje da raste za nekoliko dana a progledaju za 10-tak dana. Nekada se koristi metoda podmetanja mladunaca kako bi se stvorila podjednaka gnezda.

Pri koćenju postoji povećana potreba za vodom kod ženke zbog početka laktacije.

Ishrana, nega i kupanje

Tov zečeva počinje sa 24-29 dana a traje 70-90 dana.

Mladi zečevi se nakon odvajanja od majke drže se u posebno ogradjenom objektu koji je prethodno dezinfikovan. Na pod se prostre slama, piljevina ili seno. U grupi mogu biti zečevi starosne razlike do oko mesec dana. Važno je da nema drastično jačih primeraka koji će pokupiti svu hranu. Voda treba da im uvek bude na rapolaganju – sveža i čista. Korito za koncentrat ili zrnastu hranu, treba da ima dovoljnu dužinu kako bi svi zečevi mogli da joj pridju.

Jasle za travu i seno,treba napraviti tako da zečevi ne uskaču u njih. Ne gomilajte hranu, posebno travu, jer se može lako ubudjati . Probajte da dozirate hranu tačno za jedan obrok.

Zečevi su veoma čiste životinje i dosta vremena troše na kupanje. Redovno četkanje učiniće da im krzno ostane u dobrom stanju.

Kratkodlaki zečevi, četkaju se minimum jednom sedmično, a tokom linjanja i svakog dana. Najbolje su četke od prirodne dlake. Ako gajite angora zečeve, četkanje mora biti svakodnevno.

Bolesti zečeva

Bolesti zečeva uglavnom su vezane za nepravilnu ishranu i loše uslove uzgoja.

Vlažna podloga, prljavština i loša ishrana uzrokovaće bolesti. Ako zec nema zdrav apetit ili jede vrlo malo, deluje nezainteresovano i uši mu se ne pokreću u smeru izvora zvuka, morate se konsultovati sa veterinarom.

Ostali znaci bolesti su mutne oči, proliv, dlaka bez sjaja, crveno smedja mokraća, visoka temperatura…

Agresivnost kod zečeva

Neki zečevi mogu biti i vrlo agresivni, a ponekad čak grizati. Ipak, nije reč o urodjenom ponašanju, već je reč o neprimerenom postupanju sanjima. U uzroke agresivnosti spada i prerano odvajanje od majke i grupe.

Uzgoj belog luka u Srbiji obično se odnosi na ozime sorte sa krupnom glavicom i manjim brojem čenova, i one prolećne sitnih lukovica, većim brojem češnjeva. Najpoznatije domaće sorte su novosadske i palanačke. Većina gajenih populacija su visoko specifična za pojedina agroekološka područja, odnosno imaju uzak areal gajenja u kojem se uspešno proizvode.

.

Uslovi za gajenje belog luka

Beli luk nije zahtevan po pitanju temperaturnih uslova. Klija na od 3 do 5 stepeni, koren raste na deset, nadzemni deo biljke na oko 17 stepeni, a rast čenova i dozrevanje lukovica na od 20 do 25 stepeni.

Sadnja je najbolja u rano proleće , a ako se ostavi za kasnije periode, koren je slabiji, manja nadzemna masa a manja je i veličina čenova. Kada je reč o svetlosti, najbolja pozicija za uzgoj belog luka je ona zasenjena.

Navodnjavanje i zalivanje: Beli luk je osetljiv na nedostatak vlage koja mu je najpotrebnija u periodu od dve nedelje nakon sadnje , za vreme intenzivnog rasta listova i pri početku formiranja čenova.

Zemljište: Beli luk traži plodno zemljište i lako dostupna hraniva. Djubrenje zavisi od kvaliteta zemljišta a okvirne potrebe su : od 80-100kg/ha N, 60-80 kg/ha P2O5, 40-80 kg/ha K2O. Tokom glavne obrade zemljišta, unosi se NPK djubrivo u odnosu 1:2:3. Organska proizvodnja zahtevaće organska djubriva.

Za sadnju se koriste krupni čenovi. Par dana pre sadnje, vrši se dezinfekcija sadnog materijala kako bi se sprečio razvoj i širenje bolesti. Primenjuju se fungicidi tokom 15-ak minuta a nakon toga se vrši sušenje ili sadnja. Sadnja je moguća osim ručnom metodom i mašinski. Prosečni razmak pri sadnji je od 30-40 cm između redova i 8-10 cm u jednom redu.

Setva: Količina semena za setvu zavisiće od veličine češnjeva i za prolećnu setvu je od 800-1200 kg/ha, a za jesenju od 1 200-1 600 kg po hektaru.

Nega useva podrazumeva međurednu obradu, navodnjavanje, prihranu, a neophodna je i zaštita od bolesti, štetočina i korova.

Suzbijanje korova se vrši nakon sadnje a pre nicanja, preparatima na bazi pendametilena. Ako je dezinfekcija sadnog materijala bila odgovarajuća, manje su mogućnosti za razvoj, inače čestih bolesti , kao što su plamenjača, bela trulež, rđa i trulež korena i stabla. Poželjno je u preventivno tretiranje u rano proleće protiv lukove muve.

Berba i vadjenje belog luka

Beli luk se vadi kada polegne nadzemna masa, ali ne i kada se skroz osuši. Vađenje se obavlja ručno ili mašinski. Jesenji beli luk vadi se početkom jula a prolećni krajem jula. Posle vađenja luk se suši a zatim i čisti.

Isplativost po pitanju prinosa veća je kod belog luka “jesenjaka”.

Mladi beli luk može se uspešno gajiti u plasteniku. Rasadjivanje U te namene se koristi ozimi i cvetajući beli luk. Nakon lakog utiskivanja čena u zemljište, na rastojanju od oko 10 cm u redovima, nasipa se sloj zemlje, izravna se i zalije. Da bi rasadjivanje bilo uspešnije, češnjevi se dezinfikuju rastvorom benlejta ili ditana.

Prinos zavisi od sorte, vremenskih uslova, poštovanja pravila uzgoja i od toga da li se beli luk gaji na otvorenom ili u plasteniku. Prinos po hektaru za jesenji beli luk je od 6-12 tona, a prolećnog od 2-4. Osušeni, zreo i zdrav beli luk treba čuvati na temperaturama od 8-12˚C, a može i u hladnjačama.

Postoje tri osnovne vrste aronije: crna aronija – latinski naziv: A. melanocarpa, zatim crvena – A. arbutifolia (L.) Pers. i purpurna- A. prunifolia (Marshall) Rehder. Crna aronija koja je poznata i kao Sibirska aronija najznačajnija je i spada u lekovito voće. Perspektiva gajenja aronije u Srbiji je dobra jer su klimatski uslovi povoljni a tržište aronije u konstantnom razvoju što osigurava izvesnu isplativost.

Gajenje aronije nije komplikovano i uzgoj i održavanje su slični kao i kod leske ili oblačinske višnje. Sibirska Aronija poreklom je iz Severne Amerike, odakle je preneta u Sibir pa dalje u Evropu. Još su Indijanci znali za njena brojna lekovita svojstva i koristili je za ishranu.

Lekovitost aronije

Sibirska aronija je jedan od najjačih antioksidanasa. Plodovi Sibirske aronije sadrže folnu kiselinu, vitamine A,C (i do deset puta više nego u citrusima) B2, B6, B9, E i veoma redak vitamin P, kao i elemente: betakaroten, kalijum, kalcijum, gvožđe, mangan, molibden, jod i fosfor.

Proizvodnja sibirske aronije

Pun rod aronije očekuje se nakon 5 do 6 godina od sadnje. Jedan žbun aronije daje prinos od 10 do 15 kilograma. Sibirska aronija nije zahtevna po pitanju zemljišta. Uspeće i na kiselom ili alkalnom tlu i na bilo kojoj nadmorskoj visini, ali ne i na slanom tlu. Veći prinosi biće na kvalitetnom i propusnom zemljištu, uz zalivanje.

Razmnožavanje i presadjivanje

Generativno razmnožavanje semenom: . Seme iz ploda se opere osuši a zatim čuva na suvom sve do oktobra. Tada nakvasi, pospe po tankom papiru i umotau rolne koje treba čuvati u frižideru do marta. U martu se seme seje u sterilnom supstratu a nicanje je za oko 20 dana. Pikiranje je nakon mesec dana i to sa razmakom od 10 x 10 cm. Sadnja sledi u leto uz neophodno zalivanje. Sadnice se sade tako da rastojanje među redovima u rasadniku bude najmanje 80cm kako bi se korovi lakše uništavali. Sadnja se može obaviti tokom jeseni ili zimi ali i u rano proleće.

Drugi način razmnožavanja je deljenjem busena aronije. To se postiže starim žbunovima i nagrtanjem zemlje oko korena. Ožiljavanjem izdanaka i odsecanjem od matičnog stabla tako dobijamo sadnice.

Agrotehničke mere (djubrenje, prehrana i zaštita od bolesti)

Aronija je otporna biljka i štetočine je zaobilaze. Jedino se mogu javiti lisne vaši, ali ako je bijka zdrava, ona ih se sama oslobadja. U retkim slučajevima se prska insekticidom.

Aronije ne zahteva intenzivne agrotehničke mere. Za pravilan razvoj, potrebno joj je između 500 i 600 mm padavina godišnje. Uz obezbedjeno navodnjavanje dobijaju se stabilni i visoki prinosi.

Orezivanje aronije će omogućiti da dobijemo oblik žbuna što će olakšati berbu i omogućiti bolji rod.

Kada je reč o temperaturi, aronija može da podnese i – 47 stepeni .

Djubrenje: Djubrenje je potrebno samo prilikom sadnje – niz redove ili u jamice. Možete koristiti stajnjak ili mineralno NPK đubrivo.

Berba aronije

Prva berba aronije je u trećoj godini. Aronije počinjesatrevanje u avgustu kada bobice dobijaju crnu boju i dugo traju. Prinos po hektaru je od 11 do 22 tone i očekuje se tokom 20 godina. Pošto ima čvrstu pokožicu ploda, sibirska aronija je pogodna za mehanizovanu berbu.

Lavanda je višegodišnja žbunasta biljka. Njen grm može da naraste u visinu od 0,6m do jednog metra. Iako je proizvodnja ovog lekovitog bilja karakteristična za mediteransko područje, lavanda se može uspešno gajiti u kontinentalnim krajevima, dakle i u Srbiji, na nadmorskim visinama do 1 200 metara. Lavanda dobro podnosi temperature i do -20 stepeni a neki hibridi i do –30. Osim što se gaji na plantažni način, profesionalno,lavanda se može i za sopstvene potrebe gajiti u saksijama, na balkonu ili terasi. Zbog prijatnog mirisa i dekorativnog izgleda pogodna je za ukrašavanje vrtova.

Presadjivanje: Sadnja lavande se obavlja u redove u pravcu sever-jug. Rastojanje medju redovima je 100 cm a razmak između biljaka 50 cm. Za hektar je potrebno oko 20 000 biljaka.

Uslovi za gajenje lavande

Uzgoj lavande je u neku ruku ekološki i organski zato što ova biljka poseduje vrlo dobro razvijen korenov sistem i odlično podnosi sušu, ne traži nikakvu hemijsku zaštitu i fino uspeva i bez mineralnih đubriva.

Zemljište: Lavanda će dobro uspeti na slabije plodnom i siromašnom tlu. Zemljište treba da je dobro drenirano a PH vrednost od 6,5 do 7,5. Kisela zemljišta ne prijaju lavandi. Alkalno ili krečnjačko tlo će pojačati miris lavande.Lavandi će pogodovati izloženost direktnom suncu. Posadite lavandu na mesto gde će imati najmanje 8 sati sunca dnevno. Iako se može saditi tokom čitave vegetacione sezone, najbolje je saditi lavandu u kasno proleće.

Orezivanje: Glavno orezivanje se obavlja u kasno proleće! Čim izbiju mladic, biljka se skraćuje za trećinu i tako će lavanda ostati duže kompaktna. Stare cvasti treba odseći nakon cvetanja, a kod lavande koja je žbunaste forme, važno je redovno uklanjanje precvetalih delova.

Zalivanje: Lavanda jeste otporna na sušu ali ipak,u prvoj godini je treba dobro zalivati, naročito kada su letnje žege. Zalivanje je neophodno i u jesen i proleće, ako su visoke temperature.

Dodatna nega i održavanje

Lavandi se može dodati malo komposta u proleće. Zimi je važno da lavandu koju gajite u saksiji, prebacite na zaštićeno mesto uz povremeno zalivanje. Za vreme jakih mrazeva, lavandu koja je u bašti možete pokriti granama četinara.

Berba, zarada i prinos

Pun rod lavande se očekuje u trećoj godini. U prvoj godini prinos je zanemariv, a u drugoj dostiže 50%. Eksploatacija plantaže lavande traje oko deset godina. Lavanda ima jako široku primenu u kozmetičkoj i farmaceutskoj industriji a koristi se i u tradicionalnoj medicini, pa je isplativost uzgoja gotovo uzvesna.

Jedan grm lavande daje 1kg do 1.5 kg cveta. Ulje lavande ima cenu od oko 100 evra za litar.

Razmnožavanje lavande

Lavanda se može razmnožavati reznicama ili iz semena. Reznice možete uzeti sa matične biljke pre početkacvetanja na proleće ili na jesen, nakon odstranjivanja cveta.

Spremite zemlju od tri dela treseta i jednog dela peska. Drenaža je važna kako bi koren lavande dobijao dovoljno kiseonika. Grančica se odrezuje sa donje polovine odrasle, zdrave lavande i treba da ima dužinu od oko 10 cm. Skinite donja dva lista i taj deo reznice inu od oko 3 cm. i zalijte.

Za oko 6 nedelja, razviće se mlada biljka lavande. Najpre posudu samladom biljkom čuvajte zaštićenom od jakog sunca, kiše i jakih vetrova da biste ih zatim postepeno izlagali spoljašnjim vremenskim uslovima. Posle mesec i po dana, sledi presadjivanje u veće saksije ili u zemlju. Prilikom presadjivanja tretirajte koren stimulansom rasta.

Kamilica kao samonikla biljka raste i u ravnicama i u planinskim područjima. Kada je reč o zemljištu, najveću isplativost obezbedjuje uzgoj kamilice na neutralnom i slabo alkalnom zemljištu.

Osnovne karakteristike kamilice

Kamilica je jednogodišnja zeljasta biljka, i može da poraste u visinu od 30 do 60 cm. Stablo joj je razgranato a glavica cveta sa prečnikom od 1,5 do 2,5 cm. Cvet ima specifičan i jedinstven, dobro poznat miris. Kamilica cveta krajem aprila i maja.

Kamilica, latinski naziv (Matricaria chamomilla L.) je poznata i pod imenom prava kamilica,i upravo ona poseduje sva potrebna i poželjna farmakološka svojstva. Postoje i druge vrste roda Matricariae, koje nemaju ista lekovita svojstva.

Proizvodnja i plasman kamilice

Kamilica se gaji prvenstveno zbog cvetnih glavica koje se suše za čaj ili upotrebljavaju u farmaceutskoj, hemijskoj ili kozmetičkoj industriji, dok se destilacijom kamilice u cvatu dobija etarsko ulje koje ima sve više kupaca.

Cvet kamilice se najviše upotrebljava u narodnoj ali i konvencionalnoj medicini u vidu čaja ali iza ispiranje rana, kože, sluzokože, za tretman kose, iritacija na koži… Kada je reč o etarskom ulju, sadržaj njega u kamilici varira, a njegov glavni sastojak je azulen, ključna materija za kvalitet ulja. Zbog svih ovih kvaliteta, kamilica je vrlo važan izvozni artikal a njeno gajenje postaje sve unosniji posao.

Uslovi za gajenje kamilice

Kamilici najviše prijaju umerena vlažna i topla klima. Prinos će biti veći uz povoljnije klimatske uslove, mada kamilica može dobro da podnese i niske temperature.

Ova lekovita biljka može da se gaji skoro o na svim zemljištima a kod nas se često gaji na slatinama, a berba se odvija ranije ( april i maj) kada je vlažnost zemljišta povoljna, a koncentracija soli nije štetna po biljku.

Kamilica može da se gaji dve do tri godine uzastopno na istom zemljištu. Nakon što prodje berba, preostali cvetovi se ostave da dozru. Posle zrenja potrebno je da se parcela jednom ili dva puta podrlja što će rasturiti seme po njivi i pomešati ga sa zemljom. Nakon ovoga, potrebno je parcelu zaliti jednom ili dva puta.

Očekujte da će do jeseni na polju nići nova kamilica koja u proleće naredne godine donosi cvet. Kamilica traži redovno djubrenje NPK djubrivima, ako je sadnja bilja na siromašnom zemljištu. Unesite sa setvom od 150-200 kg/ha mineralnog đubriva.

Zemljište : Zemljište za kamilicu se priprema tokom leta, odmah nakon skidanja prethodnog useva. Dubina oranja treba da bude najviše 10-15 cm. naslatinama a na normalnim neutralnim zemljištima – do 30 cm.u dubinu.

Znajte da će kamilica, koja se na istom mestu gaji nekoliko godina, biti prilično zakorovljena.

Setva kamilice

Kamilica se seje u jesen i u proleće. Na našim područjima, preporučljivija je jesenja setva i to početkom ili sredinom septembra. Uz dovoljno vlage, za 8-10 dana seme počinje da klija, a mlade biljčice do zime ojačaju i uspevaju da prezime. Biljka počinje svoj jači s proleća, pošto se sneg otopi.

Kamilica se seje omaške i u redove ali se mora nalaziti na površini zemljišta, pošto je seme kamilice sitno i proklijaće samo na svetlu. U redove se kamilica seje sejalicom za žito uz rastojanje od oko 30 cm.

Seme se pre setve meša sa sitnim peskom, kukuruznom prekrupom ili mineralnim djubrivom. Odnos semena kamilice prema materijalu za mešanje je 1:3.

Količina semena u proseku je od 4-5 kg semena za setvu 1 ha. A kod semena manje čistoće od 10-12 kg.

Nega kamilice

Nega kamilice podrazumeva okopavanje, plevljenje i prihranu. Kada je reč o zaštiti od korova, jedno prskanje krajem marta i plevljenje krupnijih korova u aprilu omogućava dobro napredovanje biljke.

Bolesti kamilice

Kamilicu mogu da napadnu plamenjača, larve sjajnika, puževi golaći, dok osušen cvet kamilice napadaju gusenice plamenca suvog voća, pa zato zaštitite suvu kamilicu od veće vlage i skladištima i ako treba – dosušite je.

Berba kamilice

Cvetanje kamilice počinje krajem aprila, ali se završava dosta kasnije. Najveći procenat etarskog ulja je u fazi punog cvetanja. Pošto ne cveta istovremeno, žetva traje duži vremenski period. Ne treba brati još zatvorene ili napola otvorene cvetne glavice a najbolje je kada bele latice imajuu vodoravan položaj.

Berba se vrši ručno, iz pomoć posebnih češljeva. Žetva počinje ranom zorom i traje sve dok ne otopli. Kamilica koja se kasno bere – gubi na kvalitetu.

Kasnije ubrana kamilica se lako ugreje i dolazi do gubljenja kvaliteta.

Sušenje: Obrana kamilica se suši u sušarama i na promajnim mestima. Morase sušiti u što tanjem sloju i ne prevrće se tokom sušenja. Prirodno sušenje traje 7-10 dana a u sušarama – znatno kraće.

U našim uslovima – od 6 kg svežih cvetnih glavica kamilice dobija se u proseku jedan kilogram suvih. Rok trajanja kamilice koja je sušena je godinu dana.

Da bi tov junadi bio isplativiji,važno je ispuniti većinu preporučenih uslova za uzgoj. U stajama gde se gaji telad i junad, najvažniji su higijena i pravila koja se odnose na uslove u prostoru.

Objekti za uzgoj junadi treba da imaju temperaturu u rasponu od 12 do 20°C, a vlažnost vazduha od 60 do 75%, uz njegovo strujanje od 0,1-0,5 m/s.

Ako uslovi po pitanju hemijskog sastava vazduha, i sadržaja CO2, NH3 i H2S nisu ispunjeni, moguća je pojava bolesti organa za disanje, kože i organa za varenje.

Zimi morate obezbediti temperaturu ne nižu od deset stepeni. Zbog toga je najboje da objekti za držanje stoke imaju dobru gradjevinsku izolaciju. Ventilacija treba da obezbedjuje cirkulaciju vazduha, a to možete da korišćenjem prirodne ili veštačke ventilacije.

Rase

Na našim prostorima za uzgoj se preporučuje simentalska rasa i domaće šareno goveče tipa simentalac. One su najpogodnije za tov od 400 do 450 kg.

Ishrana

Intezivan tov u zatvorenom sistemu podrazumeva po 10 junadi u boksu, rešetkasti pod, i izđubravanje tečnim stajnjakom. U odnosu na težinu junadi, turnus traje od 8 do 9 meseci.

Junad se hrani koncentrovanim obrocima do težine od 400-450 kg , a dnevni prirast je oko 1 200 grama, što daje meso visokog kvaliteta koje je pogodno za izvoz na evropsko tržište.

Bazu ishrane treba da čine: seno, kukuruzna silaža, silaža sirovog klipa kukuruza i koncentrat. Kada je reč o koncentratu, sadržaj proteina treba da bude: za težinu do 250 kg 13-14% ukupnih proteina, a za više od 250 kg – 12% ukupnih proteina).

Uslovi za visoku isplativost tova

Kvalitetna i zdrava junad ujednačenog rasnog sastava,

Tehnika i tehnologija ishrane koja je precizna i koja nema odstupanja od programa

Ujednačene grupe za tov u smislu težine, starosti i pola.

Faze tovljenja

Prva faza :otkup teladi mase od 140 do 160 kg, ( pripremna faza u trajanju od 15 do 20dana).

Druga faza ( predtov) koja traje dokse ne postigne težina od 250 kg.

Treća faza (završni tov) traje do postizanja telesne težine u proseku od 420 kg.

Oprema i gazdinstvo

Osim adekvatnih objekata za držanje i uzgoj stoke, potrebni su i prateći objekti: za manipulaciju sa stajnjakom , prostorije za smeštaj koncentrovane hrane, nadstrešnice za seno, objekti za silažu i stočna vaga kojom će sepratiti prirast i učinkovitost obroka.

Vakcinacija

Vodjenje računa o zdravstvenoj zaštiti junadi, podrazumeva veterinarsko sanitarne mera kako bi se sprečile, suzbile i iskorenile bolesti kao što su TBC, bruceloza, slinavka, šap, antraks… a koje su opasnost i za životinje i za ljude.

Preventiva se sastoji u održavanu higijene i dezinfekciji ali i u merama dehelmintizacije junadi protiv metiljavosti. Takodje, junad treba ispitivati na bolesti poput tuberkuloze, bolesti plavog jezika, leptospiroze…

Vakcinacija je obavezna već prilikom samog otkupa uz kompletan veterinarski pregled i čišćenje od parazita – dehelmintizaciju.

Klanje i obrada mesa

Tehnološke operacije u procesu klanja i obrade mesa su najpre omamljivanje, zatim iskrvarenje, skidanje kože, potom vađenje unutrašnjih organa, rasecanje na polutke, obrezivanje i pranje. Nakon toga sledi merenje mase trupa ili polutke, klasiranje i hlađenje polutki ili trupova.

Veterinarski pregled nije deo tehnoloških operacija, ali mora biti deo procesa proizvodnje.

Izbor rase za uzgoj ovaca, zavisiće od geografskih i klimatskih karakteristika područja. Tako će na primer pramenka biti dobar izbor za gajenje u uslovima koje plemenite rase ne bi dobro podnele, kao što su vrlo niske ili vrlo visoke temperature.

Ovce koje vode poreklo iz toplih krajeva dobro će podnositi duža leta i blage zime, ali će zato biti vrlo osetljive u hladnim i vlažnim klimatskim regijama jer prirodno poseduju tanku kožu i tanko potkožno tkivo.

Takodje, ovce koje potiču iz hladnijih krajeva kao što su engleske mesnate rase, zaštićene su debelom kožom i masnim potkožnim tkivom.

Bolesti

Budite pažljivi sa ovcama tokom kišnih perioda da ne pokisnu jer je vrlo teško da sama ovca sopstvenom toplotom osuši natopljeno krzno. Ako se ovo često dešava, ovcama slabi imunitet i postaju podložne bolestima.

Iako hladan planinskivazduh prija ovcama kao osveženje, znajte da jaki i dugotrajni vetrovi nepovoljno utiče na većinu rasa ovaca dok slabije i kratke kiše sa temperatirom od 8 do 12°C podnose skoro sve vrste ovaca. Stalnu izloženost kišama najteže će podneti rase sa finom vunom. Ovakve rase treba posebno paziti, držati u štali tokom lošeg vremena, postaviti nadstrešnice na pašnjacima…

Objekti za držanje ovaca

Kakva će biti laktacija ovaca, odnosno proizvodnja mleka, izmedju ostalog zavisi i od temperature, koja utiče i na razvoj podmlatka. Objekti za smeštaj i držanje ovaca koji su adekvatni i odgovarajući su važan preduslov za njihov pravilan uzgoj. Neophodno je posedovati ovčarnik sa odgovarajućim tehničko-tehnološkim rešenjem, što će doneti veću isplativost a manje potrebe za ljudskim radom.

Štale za ovce mogu biti poluotvorene ili potpuno zatvorene i moraju biti napravljene na suvom, po mogućstvu uzdignutom mestu. Optimalan položaj za štalu je smer istok-zapad, a da se na mestu okrenutom prema jugu obezbedi prostor zaštićen od vetra, povoljan za puštanje životinja. Ovcama prijaju suve i prozračne štale i vlaga im je veliki neprojatelj koji može uticati na njihovo zdravlje, šišanje i kvalitet krzna.

Dužina štale treba da bude najmanje 10 metara, uz površinu koja će omogućiti ovcama da se ne preskaču ni guraju. Jedan od preporučljivih građevinskih materijala za izgradnju ovčarnika je šuplja cigla, drvo i beton.

Plasman jagnjadi, mesa i mleka je zadovoljavajući a tržište se razvija i širi, pa se tako, za sada, isplativost ovog načina zarade ne dovodi u pitanje.

Medjutim, ne isplati se rad “ na malo”,odnosno, stado manje od 30 ovaca neće biti isplativo. Takodje, ovce traže dosta nege, vremena i rada. Na primer, stado od oko 100 ovaca zahteva 4 sata intenzivnog rada svakog dana.

Ishrana ovaca

Mlečnost ovaca zavisi , izmedju ostalog i od kvaliteta i načina ishrane. Posebno je važno obratiti pažnju na ishranu tokom bremenitosti. Potrebna količina hrane zavisi od telesne mase i od toga koliko plodova ovca nosi. Takodje, tokom jagnjenja, ovca gubi dosta tečnosti pa ju je potrebno redovno napajati čistom vodom. I posle jagnjenja, potrebe ovaca za hranom rastu. Na ishranu treba da se obrati pažnja i tokom priprema za parenje i oplodnju.

Oprez: Obimna ishrana sočnom hranom, silažom i koncentratom može kod ovce da izazove mastitis, pa zato do punog obroka sačekajte 4 do 5 dana po jagnjenju.

Veštačka oplodnja

Parenje ovaca je moguće na prirodan način, dok veštački način podrazumeva ubacivanje sperme u vaginu ovce pomoću katetera. Ova metoda je brza i uglavnom efikasna. Prirodno parenje obično podrazumeva da jedan odrastao ovan može da oplodi dnevno do 4 ovce, ali ne svakog dana.

Klanje ovaca

Postoji nekoliko načina za klanje ovaca i jagnjadi, računajući i onaj mehanizovani. Jedan od njih je sledeći: Uvući tanak špicasti nož u vrat, odmah ispod desnog uha, tako da izadje na drugu stranu. Sečivo noža treba da bude okrenuto ka bradi i izvlači se uz bradu. Posle otvaranja vrata, glava se levom rukom blago povuče unazad, a nožem se nadje prvi pršljen koji treba malo zarezati.

Zatim, jednim brzim potezom sledi lomljenje vrata i presecanje kičmene moždine. Ovakav metod prema nekim mišljenjima omogućava da jagnje više ništa ne oseća, dok je trzanje samo stvar refleksnog rada nerava i mišića.

Lubenica, latinski naziv: Citrullus lanatus L. je jednogodišnja zeljasta biljka. Ima snažan koren koji može da ide u dubinu i 2 do 3 metra, razgranato stablo sa vrežama i žute cvetove koji traju jedan dan, osim ako nije nastupila oplodnja i u tom slučaju, cvetovi traju još koji dan.

Naravno, lubenica se gaji zbog plodova a sam uzgoj lubenica je najčešće iz rasada, ali se može i direktno gajiti iz semena. Gajenje lubenica je moguće na otvorenom polju, u plastenicima i kombinovano.

Rane sorte uspešno se gaje u plasteniku bez ili sa povremenim grejanjem.

Proizvodnja lubenica – agroekološki uslovi

Kalemljena lubenica će dati veći prinos i veće primerke plodova, pa se. kad god možete, radije opredelite za kalemljenje ovog povrća. Minimalna temperatura da bi seme klijalo je 15 °C, a najbolja je 30 °C. Ako su temperature niže od deset stepeni, biljka postaje neotporna na neke bolesti, počinje da žuti i teško će se oporaviti čak i ako se uslovi gajenja poprave. Lubenica je poznata kao biljka koja voli jako svetlo, pa će oblačno vreme, naročito tokom rasta ploda, negativno uticati na krajnji prinos.

Tokom faza razvoja stabla, cvetanja i zametanja plodova potrebno je lubenici obezbediti dovoljno tečnosti. Za normalan rast i razvoj lubenice treba od 300 do 400 kubika vode po hektaru, u zavisnosti od vremenskih prilika. Ipak, iako je vlaga jako važna tokom perioda rasta plodova, 15 do 20 dana pre zrenja, navodnjavanje se mora prekinuti.

Zemljište za gajenje lubenica trebada je duboko poorano na jesen, a ovom povrću najviše odgovaraju aluvijalna i glinasto peskovita zemljišta uz Ph vrednost od 5,0 – 5,5.

Predusevi i obrada zemljišta

Za lubenice, dobar predusev mogu biti paprika, paradajz, krompir, leguminoze i trave. Zemljište treba da ima minimum 2,5 % humusa, pa je tako osnovna mera u osnovnoj gnojidbi: zaoravanje 30-50 tona po hektaru stajskog gnojiva.

Pre setve ili sadnje, poželjno je da se usitni gornji sloj zemlje u manje grudice vrtnom frezom, kako bi tlo zadržavalo vlagu i bilo oslonac mladim biljkama i korenu.

Zaštita od korova je neophodna, jer korov može negativno uticati na rast biljke.

Prihrana

Prihranjivanje lubenice obavlja se 10 dana posle presađivanja u fazi do 50 posto mase prva dva ploda. Za vreme formiranja grana, lubenicu treba prihraniti KAN-om u količini od 150-170 kg/ha u dva navrata.

Napomena: Prihrana se vrši pre navodnjavanja, a treba paziti u da gnojivo ne padne na list, jer će doći do paleži. Zbog toga je najbolja metoda – sistem zalivanja kap po kap, gde se gnojivo sve sa vodom unosi u zonu korena.

Načini uzgoja lubenica

1.Uzgoj u niskim tunelima – sa razmakom od oko 80 cm u redu,seje se seme ili se sade lubenice, a onda se nalik niskom tunelu, nasad pokrije plastičnom folijom. Polovinom maja kada je biljka zaštićena od mrazeva, folija se skida a ovakav metod uzgoja omogućava 10-15 dana ranije plodonošenje biljke.

2.Gajenje sadnica – Seme se seje u tresetne kocke ili kontejnere dimenzija 8-10 cm uz temperaturu potrebnu za nicanje: od 22-25 ºC. Kada biljčice niknu, temperatura se smanjuje na 15 C da bi se opet podigla u fazi 2-3 lista na 20-23 ºC tokom dana i oko 15 stepeni noću. U fazi 6-8 listova kada koren ispuni prostor u loncu, biljka je spremna za presađivanje.

Berba i prinosi

Nakon što od sadnje prodje 80-95 dana – lubenica je zrela. Berba se odvija ujutru, sečenjem drške ploda, a u zavisnosti od sorte, prinos koji se može ostvariti je izmedju 20 i 60 tona po hektaru.

Pitoma nana, latinski naziv (Mentha piperita) kao lekovita biljka , sve je popularnija za gajenje, a tržište je konstantno, jer je nana višenamenska biljka, pa je isplativost gotovo izvesna. Uzgoj nane najčešći je zbog dobijanja i distribucije lišća, a radi dobijanja čaja ili etarskog ulja nane koje sadrži od 50 do 70% mentola.

Postoje brojne vrste ove biljke, ali samo pitoma nana ima dobro poznata lekovita svojstva, prvenstveno po organe za varenje. Pitoma nana je višegodišnja biljka sa razgranatom stabljikom koja može da naraste i do metar u visinu. Berba se odvija tokom cvetanja a to je u julu mesecu.

Razmnožavanje

Nana se razmnožava stolonima, odnosno žilama. Pitoma nana ne razmnožava se semenom, jer je u pitanju hibrid dobijen višestrukim ukrštanjem drugih vrsta nane. Na domaćim prostorima, može se gajiti na istom zemljištu od jedne do tri godine, a nakon toga potrebno je preseliti je na drugu parcelu.

Proizvodnja nane – uslovi

Temperatura: Nana nije zahtevna biljka po pitanju toplote, ali niske temperature neće podneti pa će nadzemni delovi stradati na temperaturi nižoj od nule. Takodje, nani ne prija duža suša, jer joj je vlaga potrebna, kako bi se dobro razvio sistem podzemnih stabala – stolona.

Zemljište: Najviše joj prijaju rastresita, plodna, baštenska zemlja. Obrada zemljišta vrši se što ranije i što dublje uz odstranjivanje korova.

Priprema zemljišta počinje u jesen kada se površinski sloj poravna i otvaraju brazde dubine oko 10 cm. uz rastojanje između brazdi od 70 cm. Zatim se primenjuje mineralno (NPK) djubrivo u količini od 200-400 kg po hektaru.

Sadnja: Stoloni za razmnožavanje se uzimaju od jednogodišnje kulture i to neposredno pre sadnje. Stoloni se čiste od zemlje a za jedan ar je potrebno oko 15 kilograma stolona.

Nana se sadi u jesen, kada prodju prve jesenje kiše, kako bi zemlja bila dovoljno vlažna, a ako se presadjivanje vrši u proleće, najbolje je to učiniti što ranije.

Dalja nega nane

Tokom vegetacije nane, neophodne su naredne mere nege: okopavanje, prihranjivanje i eventualno navodnjavanje. Okopavanje je važno jer obezbeduje da zemljište ostane rastresito i čisto od korova. Nani nikako ne prija sabijeno tlo.

Nana se prihranjuje se azotnim đubrivom u 2-3 etape i u količini od 100-200 kg po hektaru. Navodnjavanje je važno tokom letnjih toplih dana da bi se biljka dalje razvijala i da bi se formirao drugi otkos.

Žetva nane

Žetva nane odvija se tokom jula kada biljka počinje da cveta. Berba je najbolja po lepom i suvom vremenu. Pokošena nana šalje se na sušenje. Ako je reč o manjoj proizvodnji, može da se suši prirodnim putem, u zaštićenom prostoru, dok se sušenje većih količina vrši se u sušarama, pri temperaturi izmedju 35 i 40 stepeni. Za kilogram suvog lišća nane potrebno je oko 9 kg sirovog nadzemnog dela biljke. Sa jednog hektara dobija se 1200-2 000 kg lišća.

Primena nane

Od nane se koriti list a nekadai njeni nadzemni delovi, koji sadrže etarsko ulje i čist mentol.

List nane sadrži 1-2% etarskog ulja, zatim tanin, gorke materije, flavonoid… Etarsko ulje sadrži estre, mentol, menton, mentofuran … Kvalitet ovog ulja zavisi od njegovog mirisa i ukusa odnosno od koncentracije slobodnog i vezanog mentola.

List nane je dobar spazmolitik, pozitivno utiče na varenje, lučenje žuči, a ima i umirujuće pa i dezinfekcijsko dejstvo.

Nana se koristi i kao začin aima i veliku primenu i farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji. Nana je čest sastojak bombona, pasti za zube, šampona, sredstava za ispiranje usne duplje…

Pakovanje i čuvanje suve nane: List nane ima rok trajanja od godinu dana. Treba ga čuvati i pakovati u papirnim kesama ili jutanim vrećama. Etarsko ulje je najbolje čuvati u bocama od tamnog stakla.

Iako su pačija jaja manje cenjena od kokošjih, uzgoj pataka može biti isplativ posao prvenstveno zbog mesa i kvalitetnog perja. Meso mladih tovljenih pačića je vrlo visokog kvaliteta, a posebno jetra. Gajenje pataka je najčešće pored vodenih površina.

Tov pataka delimo na osnovu uslova uzgoja pa se tako razlikuju intenzivan tov, poluintenzivan tov i ekstenzivan tov.

Intenzivni tov se obavlja u kontrolisanom ambijentu, odnosno pačići su u zatvorenim prostorijama. Ovakav tov daje najsigurniji rezultat proizvodnje a isplativost je najveća.

Poluintenzivan tov nosi manje rizike i reč je o patkama starosti od 21 dana takodje u kontrolisanim uslovima ali u prostoru sa ispustima gde se gaji veći broj pataka na manjem zatvorenom prostoru.

Ekstenzivni tovom pataka je tov pataka do starosti od 21 dana u kontrolisanom ambijentu, a onda i odnošenje pod nadstrešnice. Nadstrešnice se ogradjuju a najbolje ih je praviti na slatinastim i peskovitim zemljištima. Ovakava tov podrazumeva po grlu oko dva kvadratna metra. Prostor se mora menjati nakon svakog turnusa ali i dezinfikovati. Ovakva vrsta tova nosi najviše rizika i veću stopu uginuća.

Profesionalno gajenje pataka

Komercijalni (intenzivan) tov pataka odvija se tokom dve faze,a to su faza odgoja ranog podmlatka i faza tova pataka starosti od 21 do 49 dana.

Proces odgoja ranog podmlatka počinje od obezbedjenja adekvatnog objekta – čist, opran i okrečen prostor. Oprema takodje mora biti dezinfikovana. U čist objekat se unose prostirke (debljine 5 do 8 cm.) i krugovi za prihvat pačića. Pazite da prostirka bude suva i bez plesni. Kada se unesu hranilce i pojilice priprema se hrana i uključuju se grejalice dan ranije kako bi se postigla potrebna temperatura.

Krugovi se postavljaju tako da pačići po prijemu budu u blizini hrane i izvora toplote. Preporučljiva visina krugova je od 50 do 70 cm. a optimalna grupa je 500 jednodnevnih pačića za prijem. Krugovi se sklanjaju posle deset dana a pre toga se postepeno povećavaju kako bi se pačići kretali po boksu.

Za grejanje se najviše koriste električne ili plinske grejalice i to na više tačaka zbog ravnomernosti toplote.

Pri prihvatu pačića temperatura pod grejalicama treba da bude oko 35 stepeni, a posle prijema temperatura se snižava dnevno za po jedan stepen, sve dok se ne postigne temperatura od oko 20 stepeni a to je za oko dve nedelje.

Pojenje i ishrana

Pojilice mogu biti priručne ili automatske i ravnomerno se raspoređuju u krugove. Jedna pojilica služi za napajanje oko 100 pačića. Pojilice se moraju prati svakog dana.

U prvoj fazi odgoja pačići se hrane starterom (najbolja je peletirana hrana). Pri prijemu, hrana već mora biti u krugovima. Hranilice su obično cevaste ili u vidu tacne a jedna hranilica je dovoljna za oko 100 pačića. I one se moraju svakog dana čistiti. Kada pačići dostignu 15 dana hranilice se zamenjuju hranilicama u obliku valova.

Osvetljenje i ventilacija

Pačićima je potrebna svetlost i to je najvažnije u prva tri dana starosti, nakon čega se svetlost smanjuje. Ako je svetlo vrlo jako, to može da dovede do kanibalizma a ako je preslabo, pačići će odbijati hranu.

Kvalitetna ventilacija je takodje vrlo važna za zdravlje i prirast pačića. Bez adekvatne ventilacije, pačići mogu oboleti od upale očnog kapka ili oštećenja disajnih puteva. Moguće je i uginuće.

Pačići su inače živahni i otporni, i ako postoje svi adekvatni uslovi za gajenje stopa uginuća će biti veoma mala. Ukupno uginuće do 21 dana ne sme biti veće od 2%. Uginuli pačići se odmah iznose iz objekta.

Da bi se sprečile bolesti i uginuće, važno je redovno održavanje dezinfekcione barijere, zatim tokom prva dva dana dodavati u vodu ampivet sa vitaminima, onda zaštititi pačiće od eventualnog ulaska glodara i ptica u objekat, voditi računa o kvalitetu hrane, vode i ventilaciji.

Vrste i rase pataka

Indijska trkačica je najbolja nosilja, pa se odlučite za nju ako Vam je cilj proizvodnja jaja. Ime je dobila zbog svog karakterističnog načina kretanja i stalnog trčkaranja bez geganja. Ova patka počinje da nosi sa 5 do 6 meseci starosti. Vrlo je otporna i lako se aklimatizuje.

Meso indijske trkačice je lošijeg kvaliteta, produkcija perja mala ali zato godišnje u proseku snese oko 150 jaja, a dobri (elitni) primerci 200 i više. Prosečna težina jaja je od 65 do 80 g.

Rasa pogodna za proizvodnju mesa i jetre je Peking patka, poreklom je iz Kine. Ona daje dosta mesa, jaja i perja a upotrebljava se i za popravljanje osobina drugih rasa pataka. Izdržljiva je i otporna vrsta, brzo dobija perje i lako se tovi.

Razmnožavanje pataka (parenje)

Za oplodnju jaja je potreban mužjak u trenutku sazrevanja jajne ćelije. Patke se najčešće za oplodnju koriste jednu godinu jer im se sa starošću smanjuje plodnost.

Za nasad se biraju jaja koja po svojim osobinama odgovaraju prosečnim osobinama, bez većih odstupanja. Na jednog patka, preporučljuivo je obezbediti sesetak pataka. Prevelik broj pataka nije preporučliv jer bi mogli smetati patkaa, kao ni premali broj jer može doći do zamora.

Sneseno jaje ima temperaturu 41 °C i ta se temperatura može tokom 5 do 6 sati smanjiti na 28 °C. što će omogućiti razvoj pileta u jajetu. Jaja se za inkubiranje moraju i dezinfikovati, što se radi formalinskim parama,lje odmah pošto su snesena. U inkubatorima se jaja pataka drže 28 dana.

Čerupanje pataka

Patke se uhvate za krila, vrat se savije prema nazad i zareže se blizu glave dovoljno duboko, da krvari. Mlada perad se odmah stavlja u veliku posudu s hladnom vodom da se ohladi. Za čerupanje, perad se umoči u vruću vodu, pa se perje rukom lagano očupa, nakon čega se patka opet stavlja u hladnu vodu.

Starije patke treba malo da odleže da bi omekšale i čerupaju se dok su još tople pa se nekoliko dana ostavite da leže ili vise na hladnom mestu. Na kraju se fine dlačice flamiraju nad plamenom.

Za početak pčelarenja dovoljno je 3 do 5 košnica. Važno je ne počinjati sa jednim pčelinjim društvom jer, ako ono zbog nekih razloga oslabi, nećemo imati čime da ga pomognemo.

Tokom zime ili s ranog proleća, nabavljaju se kvalitetne košnice, koje treba da budu ofarbane i sa krovovima koji je opšiven limom. Košnice treba da budu iste konstrukcije i prilagodjene selidbi.

Potreban pribor za gajenje pčela

Za početak su neophodna dva pčelarska šešira i dva para zaštitnih rukavica. Umesto šešira, bolja je pčelarska bluza sa šeširom. Osim toga, neophodno je obezbediti i dimilicu, pčelarski nož i četku kao i materijal za sagorevanje u dimilici, zatim kalem žice za ožičavanje ramova, oko dvadeset satnih osnova i žvrk za utapanje žica u satne osnove.

Rojenje

Rojenje je prirodna težnja pčela za reprodukcijom, i za stvaranjem nove zajednice. Obično se dešava u proleće kada je dostupna veća količina nektara i polena.

Vrste: Uzgoj pčela može se početi prirodnim jeftinijim rojevima, ili dobrim rojevima na ramovima, odmah nakon bagremove paše. Rojevi treba da budu na 5 ramova. Tri rama su puna legla a krajnji ramovi su oni sa hranom – polenom i medom.

Površine sa leglom treba da su gusto pokrivene pčelama raznih doba starosti. Potrebno je da bude minimum 10.000 pčela medju kojima i mlada oplođena i obeležena matica. Svi ramovi treba da sadrže oko 3 kg hrane. Košnice treba da imaju obezbeđenu ventilaciju, odnosno dotok svežeg vazduha.

Nega i održavanje

Za najbolji razvoj rojeva, potrebna je dobra nektarsko-polenska paša, a u nedostatku iste, pčele treba prihranjivati. Prihrana podrazumeva po 300 grama šećernog sirupa, uveče.

Kada su uslovi uzgoja povoljni, rojevi mogu do avgusta da izgrade najmanje po 5 novih ramova i da se leglo razvije na po 6-7 ramova. U avgustu obratite pažnju na rezerve hrane kako bi zazimljavanje bilo uspešno i kako bi prolećni razvoj društva bio uspešan. Ishrana: Obezbedite pčelama zimnicu ako u avgustu nema dovoljno unosa nektara iz prirode.

Zaštita od varoe: Sledećeg meseca, u septembru, tretirajte pčelinje društvo protiv bolesti odnosno protiv varoe, nakon čega su pčele spremne za uspešno prezimljavanje.

Uzgajanje matice

Razlika između pčele radilice i matice stvara se usled drugačije hrane koju su dobijale dok su bile larve. Za odgoj matice potrebno je stvaranje uslova koji stimulišu pčele da uzgajaju matice, odnosno matičnjake i da obezbedite resurse potrebne pčelama za uzgoj matice.

Pčele će zameniti maticu (tiha smena) u slučaju da je matica stara i ne izlučuje dovoljno feromona, ili ako je bolesna, pa ne polaže dovoljno jaja. Ako matica slučajno bude ubijena, pčele će za svega nekoliko časova primetiti novonastalu situaciju i počeće izgradnju matičnjaka.

Zazimljavanje

Tokom zimske sezone nema nekih zahtevnijih poslova oko pčelinjaka ali kada su snežne padavine jake, može doći do otapanja ili do smrzavanja pa pčele mogu ostati bez kiseonika. Zato se radi tretman oksalnom kiselinom ( protiv aroje).

Trebalo bi redovno pregledavati kako zajednica zimuje, da li je medna kapa probijena ili ne i kolike su zalihe hrane. U drugoj polovini januara mogu da se daju šećernomerne pogače, kao vid stimulacije matici zbog nedostaka hrane a ujedno se na taj način i utopljava pčelinje društvo.

Isplativost uzgoja pčela

Pčelarstvo jeste isplativ posao posebno jer se izvoz sve više orjentiše ka državama Evropske Unije. Prema nekim računicama, za jednu četvoročlanu porodicu, jedan pčelinjak koji broji minimum 100 selećih košnica, moguće je obezbediti pristojnu egzistenciju.

Pasulj je jednogodišnja biljka iz porodice mahunarki, medju kojima je najpoznatija i najrasprostranjenija na svetu. Pošto ima neutralan ukus, kombinuje se sa mnogim namirnicama i prisutan je u velikom broju svetskih kuhinja, naročito zato što je dostupan preko čitave godine.

Pasulj je donet iz Amerike u Evropu u 16. veku zajedno s krompirom i kukuruzom. Danas su njegovi najveći proizvodjači Indija, Kina, Indonezija, Brazil i SAD. Metodama kultivacije, kreirano je oko 70 vrsta pasulja, sa vegetacijom koja traje od 70-90 dana.

Kada su u pitanju vrste pasulja, najčešće izdvajamo smeđi, beli ili crveni pasulj koji su podjednako bogati vitaminima, posebno vitaminina E i C, dok sušenjem zrno ne gubi hranljive sastojke. Postoje i izrazito niske sorte pasulja poznate kao čučavci.

Pasulj se u Srbiji gaji na više od 20.000 hektara, a prosečni prinos po aru je oko 15 do 20 kg. Uzgoj pasulja je moguć i u združenoj setvi sa kukuruzom.

Pasulj je leguminozna biljka i na njegovom korenu žive bakterije azotofiksatori, zahvaljujući kojima se godišnje u zemljištu stvori azota oko 150 kg/ha.

Uslovi za gajenje pasulja

Da bi se osigurala dovojna isplativost od uzgoja pasulja, od ključnog značaja je obezbedjenje povoljnih uslova. Pasulj voli rastresito, plodno i humusno zemljište, a daće vrlo niske prinose na teškim, zbijenim i kiselim zemljištima.

Takodje, na tlu gde su se prethodne godine primenjivali preparati na bazi aminotriazina, ne preporučuje se gajenje pasulja zbog negativnog uticaja ostataka preparata na rast i razvoj pasulja.

Temperatura: Pasulj traži dosta toplote i najmanja temperatura za klijanje je od 8 do 10 stepeni. Usev će sigurno uništiti temperature niže od 1 C. S druge strane, suviše visoke temperature udružene sa niskom vlažnošću vazduha uzrokovaće opadanje cvetova.

Navodnjavanje: Tokom čutavog vegetacionog perioda pasulj ima jake potrebe za vodom. Uz adekvatno navodnjavanje može se računati na siguran rod. Pošto pasulj ne podnosi gajenje u monokulturi, optimalni predusevi za pasulj su strna žita i okopavine.

Obrada zemljišta: U slučaju da pasulju prethodi strno žito, treba zaorati strnište, a na jesen poorati na punu dubinu:30-35cm. Na proleće, pre nego dodje vreme setve, brazde se zatvaraju i sledi predsetvena priprema setvospremačem.

Napomene pred setvu: Nabavite seme sa klijavošću od najmanje 70 posto, i upražnjavajte meru tretmana uz preparat AZOTOFIKSIN sa kulturom bakterija Rh. Phaseoli koja povećava prinos pasulja. Za 100kg semena pasulja treba Vam oko pola kilograa preparata.Vreme setve: Kada srednje dnevne temperature postanu veće od 15 stepeni, a setveni sloj zemljišta ima oko 10 stepeni – pasulj se može sejati, a to je uglavnom kraj aprila meseca.

Đubrenje: Profesionalna proizvodnja pasulja podrazumeva da se uradi hemijska analiza zemljišta kako bi se biljkama omogućila izbalansirana ishranu. Pošto je pasulj leguminoza, poseduje mogućnost asimilacije azota, za đubrenje se koriste formulacije sa manje tog elementa.

Za prinos od 2 000 kg po hektaru usev pasulja potroši oko 60 kg N, 80 kg P2O5, 90 kg K2O.

Proces uzgoja pasulja

Ceo proces proizvodnje pasulja, i sadnja i setva kao i berba mogu biti mehanizovani. Jedan uobičajen zajednički usev pasulja i kukuruza počinje setvom kukuruza i pasulja u naizmeničnim redovima ili u isti red ali se kukuruz ne seje pregusto.

Za ovakvu vrstu uzgoja biće Vam potrebno oko 50 kg/ha semena pasulja. Mana ovakvog združenog useva su manji prinosi, ručna obrada i ručna berba.

Zaštita od korova i bolesti i tretiranje pasulja hemijskim preparatima

Stalno kreiranje novih hibrida kukuruza, smanjena je upotreba herbicida u kukuruzu. Kultiviranjem u dva do tri navrata se uništavaju korovi, a prvo kultiviranje je desetak dana nakon nicanja. Poslednja obrada zemlje izmedju redova se mora obaviti pre početka cvetanja. Tokom vegetacije biljke pasulja zaštita od bolesti i štetočina se obavlja sa ciljem preventive ali uz konsultovanje sa stručnim licia iz poljoprivrednih službi.

Preventivne mere zaštite

Za setvu birajte zdravo i dezinfikovano seme. Usev treba da bude manje bujan, a redovi u pravcu vetrova. Gajite otpornije sorte kao što su Biser i Galeb. Iako praparati na bazi bakra ne daju kompletnu zaštitu, oni će u velikoj meri smanjiti mogućnost pojave sekundarnih infekcija.

Berba

Kod niskih sorti, biljka pasulja je zrela kada je ostala bez lista i kada je sadržaj vlage u zrnu do 18 posto. Berba se vrši rano ujutru. Pasulj je spreman za berbu obično krajem jula i početkom avgusta. Berba može biti mehanizovana i ručna a moguće su i kombinovane metode berbe.

Od četiri vrste ribizle, a to su crna, crvena, bela i zlatna, u prouzvodnji su najzastupljenije crna i crvena ribizla. Ove vrste mogu da u vidu žbuna porastu i do jednog metra u visinu. Za uzgoj ribizle najpovoljnija su priplaniska područja.

Sistem gajenja

Gajenje ribizle može biti po sistemu žbuna, žive ograde, špalira ili stablašice.

Za gajenje u vidu žbuna, sadnja se obavlja u obliku kvadrata sa rastojanjem od 2 m x 2m; 2,5m x 2,5 m; 3m x 3m. Za ručnu obradu sadnja se može obaviti na rastojanju 1,5-2m x 1 m.

Sistem žive ograde je povoljniji, isplativost je veća i najčešći je vid komercijalne proizvodnje zato što se zasad lakše obradjuje i zaštita od bolesti i štetočina je jednostavnija. Prinos po hektaru je veći jer je broj sadnica po jedinici površine veći.

Kod crne ribizle u sistemu žive ograde rastojanje u redu može biti od 0,5 do 0,75m ako je berba mehanizovana berba, a ako je berba ručna – razmak sadnje u redu treba da je oko 1,2m. Sorte kao što su Ben Sarek i Ben Konan sade se sa razmakom u redu od jednog metra.

Osim gajenja ribizle na otvorenom , praktikuje se i proizvodnja ribizli u špaliru , plastenicima i staklenicima.

Ribizle se gaje i kao stablašice koje se formiraju uz kalemljenje ribizle na podlogu zlatne ribizle. Stablo je vrlo dekorativno ako se na jednu podlogu nakaleme dve, tri vrste.

Priprema zemljišta i sadnja

Zemljište se priprema krajem leta a zasad se postavlja u jesen ili rano proleće. Važno je da se zaostali površinski usevi unište herbicidom širokog spektra. Sadne leje treba dabudu na visini od 25 do 30 cm.

Adekvatna priprema zemljišta podrazumeva i duboko oranje, tanjiranje ili drljanje, kao i freziranje. Redovi se postavljaju u pravcu sever – jug. Uobičajeno rastojanje među redovima je od 2,5 do 3 metra, a između sadnica od 60 do 120 cm. Prostor treba da bude dovoljan da se omogući prskanje, djubrenje, berba i košenje.

Presađena sadnica se odmah dobro zalije. Za sprečavanje korova može biti korisno nanošenje kore i strugotina. Prve godine posle sadnje skidajte cvetove da ne bi iscrpili biljku.

Navodnjavanje: Prve godine je potrebno povremeno zalivanje a u nizijama je potrebno navodnjavanje. Od faze zametanja plodova pa do berbe, ribizlamae treba 25 litara vode po kvadratnom metru. Preporučljiv je sistem zalivanja „kap po kap“.

Prihrana i dalja nega sadnica

Kad se ribizla sadi u jesen nije neophodna prihrana veštačkim đubrivima za vreme sadnje, već se to vrši u proleće.

Kada je djubrenje u pitanju, ribizli odgovaraju azot u vidu amonijum sulfata, uree ili u kompleksnim đubrivima.

Razmnožavanje

Ribizle se mogu razmnožiti zrelim ili zelenim reznicama, nagrtanjem, polaganjem, kalemljenjem ili deobom žbuna.

Razmnožavanje reznicama je najčešće jer je lako, jeftino i jednostavno. Na ovaj način, osobine biljke će se preneti na potomstvo. Reznice treba uzeti sa jednogodišnjih zdravih grana i to u jesen. Treba da budu duge od 10 do 20 cm.

Rezidba

Formiranje uzgojnog sistema za poetak podrazumeva orezivanje jednogodišnjih izdanaka. Dok su izdanci u fazi mirovanja, bira se uspravan i čvrst izadanak koji će biti osnovni a ostali se eliminišu.

Kada odabrete izdanak, orežite ga skoro do pola, i odstranite bočne izdanke ali da ostane jedan pupoljak.

Kad osnovni izdanak naraste do 45 cm, eliminišite sve bočne izdanke do oko 15 cm iznad nivoa zemlje.

Rezidba omogućava eliminaciju starijih i manje rodnih izdanaka i obezbeđuje prostraniju krunu pritom olakšavajući suzbijanje štetočina.

Berba

Od 60 – 70% procenata berbe ribizle vrši se ručno a ako se bere mehanizovano, crvena ribizla se oštećuje pa zato zahteva zamrzavanje ili preradu plodova.

Vreme sazrevanja ribizle je od 2 do 4 sedmice a to zavisi od sorte i vremenskih uslova. Kada su potpuno zrele, bobice ribizle su meke, aromatične, i potpuno obojene. Napomena: Crvena ribizla ima vrlo osetljivu pokožicu, i mora se brati bez dodirivanja bobica.

Tartufi su najskuplje pečurke na svetu, čija cena za kilogram može biti i hiljadu evra. U našoj zemlji dobro uspeva leska koja je potrebna za uzgoj tartufa, pa su tako i uslovi za tartufe zadovoljavajući.

Od četvrte do desete godine života leske, prosečan prinos lešnika po jednoj sadnici je tri kilograma, a tartufa: 150 grama. Od desete do 30. godine starosti, jedna sadnica daje pet kilograma lešnika i 250 grama tartufa.

Gajenje tartufa nije komplikovan posao. Prema nekim izvorima, tartufi su se u Srbiji gajili još u 19.veku. Plantaže tartufa se podižu na sadnicama leske. Plantažno gajenje tartufa na leskama daće dobar prinos samo u određenim klimatskim uslovima, a Srbija ima po tom pitanju pogodne uslove.

Prvi rod skupocene gljive dolazi nakon treće godine, ali je važno znati da je berba u početku gotovo simbolična dok se vremenom uvećava. Dakle, na punu isplativost se čeka više godina.Maksimalan rod dolazi tek nakon 10 godina.

Vrste tartufa i njihove cene

Kilogram crnog tartufa, koji potiče iz Francuske a gaji se u Italiji i Španiji može da dostigne cenu od oko 550 evra za kilogram.

Najkvalitetniji je beli tartuf, koji može da poraste i do veličine manje lubenice. Njegova cena je 1.000 evra po kilogramu.

Uslovi uzgoja tartufa

Uspešan uzgoj tartufa počinje nabavkom kvalitetnijih sadnica leske inokulisane micelijumom tartufa.One moraju biti pripremljene u poznatim laboratorijama i obavezno tražite garanciju kvaliteta.

Za pokretanje proizvodnje potrebna je parcela površine od 10 i 30 ari. Ne preporučuje se parcela sa problemima podzemnih voda ,sa zadržavanjem vode i slično.

U Srbiji je moguće početi uzgoj tartufa uz saradnju sa inostranim kompanijama koje traže da im se dostavi dokumentacija o analizi i posedovanju zeljišta nakon čega se vrši isporuka sadnica. Kompanija obezbeđuje tržište lešnika i tartufa i njihovu berbu i vadjenje.

Prinosi tartufa se u proseku dupliraju svake godine, sve do neke sedme do desete godine kada su i prinosi maksimalni. Ekonomska isplativost plantaže je oko 50 godina.Kada je u pitanju sadnja, U Srbiju se uglavnom dopremaju italijanske sadnice leske sa korennjem zaraženim micelijumom crnih i belih tartufa. Soj tartufa i leske odredjuje se na osnovu uslova uzgoja i kvaliteta zemljišta.

Medjutim, potrebno je da se sa godinama uzgoja prati prinos. Ako je on zadovoljavajući – inostrane kompanije nude proizvodjačima nastavak saradnje.

Obrada i priprema zemljišta

Za sadnju je potrebna klasična obrada zemlje. Prvo se kreće sa plitkim oranjem, a kasnije dubokim, zatim se nastavlja tanjiranjem i na kraju usitnjavanjem tla jako bi mlade sadnice lešnika mogle dase zagrnu sitnom zemljom. Sledi ručno kopanje jama veličine 20 cm puta 20 cm. Sadnice se inače plitko sade. Na deset ari obično ide oko 50 sadnica izmedju kojih je razmak oko 4 metra. Razmak izmedju redova treba da bude oko 5 metara.

Sadnice lešnika inokulisani micelijom tartufa u Srbiji se prodaju po ceni od oko 30 eura za sadnicu. Crni, odnosno letnji tartuf se gaji malo lakše a beli veoma teško , zbog čega mu je i cena jako visoka.

Važno je da se parcela pod zasadom leske međuredno ne sme obrađivati inače će se koren sa tartufom oštetiti. Takodje, ne sme se intezivno navodnjavati jer tartufi neće podneti višak vode. Osim toga, đubrenje mineralnim đubrivima morabiti strogo ograničeno.

Razmnožavanje tartufa

Podzemne gljive tartufi, poput ostalih vrsta gljiva iz grupe askomiceta i bazidiomiceta, razmnožavaju se na dva načina: vegetativno (bespolno) i generativno (polno). Rašireniji je taj drugi način.

Prinos tartufa po hektaru

Kada posle pet godina tartufi daju prvi rod, moguć je prosečan prinos po hektaru od oko 60 kilograma. Kada je reč o ulaganjima, ona nisu nimalo niska, pa je za jedan hektar, zavisno od gustine zasada, potrebno izdvojiti od 3.000 do 5.000 evra.