Gasno ulje predstavljaju sva tečna goriva naftnog porekla kod kojih se manje od 65% zapremine destiluje na 250 stepeni i kod kojih se minimum 85% zapremine destiluje na 350 stepeni.

Različit kvalitet gasnih ulja – Gasna ulja su evro dizel, dizel gorivo gasno ulje 0,1, dizel gorivo D2; dizel gorivo D2S; dizel gorivo D1E; i gasno ulje ekstra lako evro EL . Gasno ulje se koristi za pogon motornih vozila i plovila sa dizel motorom. Upotrebljava se za poljoprivrednike – za traktore, za pogon radnih mašina, vojnih vozila, železničkih vozila, kao i za plovila sa dizel motorom. Može se koristiti ia za pogon motornih vozila i plovila sa dizel motorom malih i srednjih snaga sa velikim i srednjim brojem obrtaja ali i kao energetsko gorivo.

Proizvodnja i promet dizela D2 kao i motorni benzin od 95 oktana na domaćem tržištu, prateći standarde Evropske Unije moraju biti zabranjeni, pa je tako, kao zamena na tržište došlo novo i kvalitetnije gorivo – gasno ulje koje je namenjeno isključivo prioritetnim potrošačima. Njegova prodaja je omogućena isključivo na određenim pumpama, u naseljenim mestima i na lokalnim putevima, ali ne na magistralnim i auto-putevima. Dakle gasno ulje je namenjeno poljoprivrednicima a ne za široku upotrebu.

Vozači pri kupovini moraju da daju saobraćajnu dozvolu kako bi se kontrolisala njegova primena .

Cena gasnog ulja je niža za poljoprivrednike koji moraju da pokažu i potvrdu da su u registru poljoprivrednih gazdinstava. Ova praksa zaživela je i u susednoj Hrvatskoj jer mora ispunjavati standarde Evropske Unije a da pritom i potrošači budu zadovoljni. Dizel D2 odavno se ne proizvodi i ne prodaje u zemljama Evropske unije, a više nije dostupno ni u okolnim državama.

Kvalitet i potrošnja gasnog ulja

Proizvodnju gasnog ulja treba da diktiraju potrebe tržišta kako bi ga bilo dovoljno, a ovo novo gorivo je ekološki dosta čistije jer njegov sastav ima 10 puta manje sumpora nego kod klasičnog dizel goriva.

Prema propisima, nema administrativnih ograničenja za kupovinu regresiranog goriva, odnosno da poljoprivrednici mogu da kupuju regresirano gorivo – evro dizel i gasno ulje 01 na svim benzinskim stanicama. D-2 ili gasno ulje je neznatno jeftinije od evrodizela što je poljoprivrednicima od velikog značaja jer regresi umeju da kasne.

Evrodizel i gasno ulje – razlike

Evrodizel može i da ima bolje podmazivanje od gasnog ulja, mada bi trebalo da imaju sličan kvalitet podmazivanja pumpe. Ove razlike su prisutne jer industrijski standardi ne mogu biti primenjivi na sve vrste pumpi za gorivo.

Za vlasnike Euro 4/5 motora preporučljiva je upotreba isključivo čistog evrodizela.

Vlasnici Euro 3 motora imaju višeopcija ima više opcija i svako će odlučiti po svom nahođenju , ali bi ED bilo najjednostavnije rešenje.

Razlika između ED i D-2 je to što evrodizel prolazi veći stepen rafinacije. Evrodizel se takodje aditivira čime dobija, ima manje sumpora i vode.

ED ima nešto manju viskoznost a D2 nije više od 2 puta viskoznije gorivo od evrodizela.

D2 ili gasno ulje ima veću specifičnu gustinu (masu, težinu) po litru pa se može reći može da ima i veći energetski sadržaj.

Potrošnja sa BD zaista može da bude veća za oko 5 do 10 procenata.

Koliko zapravo znate o jabukama koje kupujete na domaćim pijacama ili u marketima? Znate li koje sorte su isključivo domaće a koje nam dolaze iz uvoza? Dajemo Vam pregled sorti koje se gaje na našim prostorima. Sorte jabuka koje se najčešće gaje u Srbiji su crveni i zlatni delišes, ajdared (ajdara), jonatan, greni smit…

Gloster

Ova sorta je nastala ukštanjem sorti “Kidss Orange Red” i zlatnog delišesa. Prvi put je uzgojena na Novom Zelandu a masovna proizvodnja je krenula 1965. godine. Gloster je visokoproduktivna plantažna sorta. Bere se u poslednjoj dekadi septembra a može se čuvati u hladnjačama ali i kao skladištena, ali ne dugo. Njen ukus je slatko kiseli a meso sočno sa blagom aromom. Dobro služi kao oprašivač za druge sorte jabuka.

Plodovi  ovih jabuka su veliki – do oko 240 grama, konusnog oblika. Jabuka ima zelenkastu boju sa tragovima boje ciklame, a kožica ploda je debela, žilava, glatka i suva.

Zlatni delišes

Ova zimska sorta jabuka je dobijena krajem 19. veka u SAD. Vlasnik jednog rasadnika – Pol Stark, nadenuo joj je ime “Golden delicious” a masovna proizvodnja je počela  1916. godine i danas je najzastupljenja sorta jabuka na svetu.

Zlatni delišes pripada visoko produktivnim plantažnim sortama a početak berbe je krajem prvog dela septembra. Pogodna je i za uzgoj unašim krajevima. Ova jabuka ima sočno, kiselkasto slatko meso i finu aromu.

Plodovi zlatnog delišesa su simetrični, veliki do vrlo veliki, konusnog oblika.

Kožica ploda je glatka, zeleno žućkaste boje za vreme berbe, a kasnije postaje limun-žuta. Rđa može biti prisutna na plodu u zavisnosti od ekoloških uslova.

U hladnjačama se najbolje čuvaju plodovi koji su ubrani kada kožica jabuke  prelazi iz zelene u žućkastu boju. Zlatni Delišes medjutim ima taj nedostatak, da  se kožica ploda relativno brzo smežura a plodovi gube na težini, što se može sprečiti skladištenjem u plastičnim perforiranim folijama.

Greni smit

Ova jabuka vodi poreklo iz Australije. Prema nekim izvorima, originalno drvo ove sorte rodilo je prvi put 1868. godine.

Sorta Greni Smit je pogodna za plantažni uzgoj a spada u srednje produktivne . Berba počinje krajem oktobra. Traži čuvanje u hladnjači a ima veliku osetljivost na palež.

Meso je hrskavo, kiselkastog ukusa, slabe arome sa manjim količinama šećera.  U kontinentalnim predelima dobija crvenkastu boju po kožici. Kao oprašivač dobar je za druge sorte.

Ova sorta se bere  poslednja, a optimalan je rok berbe je početkom novembra. Plod Greni smit jabuka je krupan do vrlo krupan, težine oko 200 grama, okruglastog , pravilnog oblika.

Kožica ploda je debela i čvrsta, jako zelene boje a meso ove jabuke je zelenkastobele boje, vrlo čvrsto, veoma kiselog relativno “praznog” okusa.

Ova sorta jabuka se jako dobro transportuje i skladišti.

Ajdared

Ova sorta je dobijena ukrštanjem  sorti Jonatan i Wagener, a prvi ju je uzgojio L. Vernar u američkoj državi Ajdaho. U masovnu proizvodnju uvedena je  1942. godine. Ajdare su jedna od najrasprostranjenijih  sorti u našim krajevima. To je visoko produktivna sorta koja sazreva početkom septembra. Meso jabuke je beličasto do kremasto i čvrsto, sočno i prijatno kiselkastog ukusa.

Plodovi ajdara su krupni do vrlo krupni (do oko 370 grama). Plodovi su često asimetrični, trbušasti. Sitne pege po plodu su guste, sitne, beličaste, a meso je skoro potpuno belo.

Plod je srednje kiselog ukusa ,s jače izraženom kiselošću i niskim sadržajem šećera, a aroma je diskretna.

Ajdared dobro podnosi transport ,a u hladnjačama se čuva do početka aprila a nekada do juna. Plodovi nisu podložni smežuravanju kožice.

Jonagold

Sorta Jonagold proizvedena je prvi put u SAD, a u masovnu proizvodnju je uvedena  1968. godine. Ima visoku produktivnost a berba je krajem septembra. Karakteristična je sorta za čuvanje u hladnjačama. Meso je zeleno žućkasto, sočno, diskretne arome i kislekasto slatkastog ukusa. Nije dobar oprašivač drugim sortama.

Jonagold je zimska sorta dobijena ukrštanjem sorti Zlatni delišes i Jonatan. Obično dozreva za berbu 8-10 dana pre Zlatnog Delišesa. Plodovi Jonagolda su veliki do vrlo veliki i uglavnom imaju pravilni okrugli oblik. Kod nekih plodova javlja se sivosmeđa zrakasta rđa.

Kožica ploda srednje je tanka i masna.Osnovna boja joj je  zelenkasto žuta koja  sazrevanjem postaje jako  žuta, a na manjoj ili većoj površini ploda je prekrivena narandžastom do jarkocrvenom bojom.

U hladnjačama se  čuva se do polovine februara a u kontrolisanoj atmosferi može se uspešno čuva do juna.

Jonatan

Plod sorte Jonagold je srednje veliine, loptasto konusan, blago rebrast. Kožica je bledozelena, a veći deo površine je prekriven slabijim crvenilom. Meso ploda je bledožute boje i kiselo. Jonatan jabuke dobro podnose transport.

Berba je polovinom septembra,  3 do 4 dana posle Crvenog jonatana. Glodari zimi često napadaju koru drveta ove jabuke. Ova sorta relativno rano radja i to obilno i bogato.

Crveni delišes

Plodovi crvenog delišesa su veoma krupni, a meso ploda je žuto, pokriveno crvenom bojom koja u punoj zrelosti prelazi u tamno crvenu boju.

Ovo je ukusna, sočna, slatka i aromatična jabuka. Naučna istraživanja u Kanadi su pokazala da Crveni delišes sadrži dosta više antioksidanata u odnosu na druge sorte.

Iako je limun suptropska zimzelena biljka, može se gajiti i u našim krajevima ali uz posebnu brigu u pažnju. Svojim svetlozelenim listovima, belim cvetovima i mirisnim žutim plodovima, uneće vedrinu u svaki dom.

Gajenje limuna u kući ne bi trebalo da bude težak posao, ako pratite savete stručnjaka jer postoje neka pravila za pravilan uzgoj koja morate poštovati.

Nega limuna u saksiji u stanu

Limun traži dosta svetlosti  pa zato birajte mesto u sobi koje gleda na jug ili jugoistok. Ako baš imate problem sa svetlošću u stanu, možete iskoristiti fluorescentnu svetiljku od 40 vati.

Zalivanje kućnog limuna

Ako je Vaš limun smešten u relativno tamnoj prostoriji, zalivajte ga na dve nedelje. Ako ga držite u toloj i svetloj prostoriji, zalivanje je neophodno svake nedelje. Pošto drvo limuna ne podnosi suv vazduh, obavezno mu prskajte lišće više puta sedmično.

Inače, zalivanje limuna treba da bude umereno, kada je u pitanju količina vode. Zimizalivajte vaš limun na desetak dana, a leti svakog dana, naravno, uz prskanje listova. Najoptimalnije je zalivanje kišnicom i mekom vodom. Nikako ne koristite hladnu, već mlaku vodu, inače će listovi početi polako da opadaju.

Limun tokom leta

Leto bi limun trebalo da provede na balkonu, u bašti ili na terasi. Stavite ga na sunčano mesto, ali ga obavezno unesite u kuću pre prvih jutarnjih mrazeva.

U slučaju da nemate terasu ni vrt, limun može i leti ostati u kući, ali uz redovno provetravanje prostorije u kojoj ga držite u zalivanje na oko 5 dana.

Limun tokom zime

Mrazevi oštećuju stablo drveta limuna pa nikako ne treba dozvoliti da bude na velikim hladnoćama. Stavite ga u predsoblje, ali nikako u podrum. Optimalni uslovi tokom zime za kućni limun podrazumevaju temperaturu od 7 do 13 stepeni i dosta svetlosti. Minimalno ga zalivajte, tek da se zemlja ne bi osušila.

Ako tokom zime preterate sa zalivanjem, biljka može da istruli i ugine.

Inače, limun zimi neće rasti u visinu, neće listati već je u posebnoj fazi odmaranja. Jedino će cvetati ako ga držite u toploj prostoriji, ali ni tada neće da zametne plodove.

U toku zime ne raste, ne lista, niti zameće plodove, već se odmara. Ako se drži u toploj prostoriji, i dalje raste i cveta, ali neće da zametne plodove.

Saksija sa limunom bi trebalo da se stavi na podmetač sa šljunkom. Šljunak u posudamaili podmetačima će omogućiti drenažu i sprečiti gubitak vlage.

Prihrana limuna

Tokom perioda vegetacije, neophodno je prihranjivanje biljke dva puta sedmično. Djubrite ga gnojivom za citrusne biljke u poznu zimu i početkom proleća.

Menjanje zemlje

Zemlja za limun mora se promeniti na dve godine. Izvucite biljku limuna sa sve korenom iz saksije, zatim napunite saksiju novom zemljom do polovine visine saksije, sabijte je  i umetnite koren koji ćete zatrpati zemljom do visine od oko 10 cm stabla. Nakon toga, važno je da se limun dobro zalije.

Razmnožavanje limuna

Najlakše je razmnožavanje limuna putem semena, ali ako želite kvalitetne plodove, potrebno je kalemljenje nakon godinu dana, na okce.  Možda je bolje, da nabavite kalemljeni  limun koji već ima zelene i zrele plodove i po koji cvetić.

Razmnožavanje reznicama je takodje dobar način. Izaberite kvalitetnu reznicu, ubodite je u treset, stavite na svetlo mesti i pokrijte najlonom koji ćete otkrivati svakog dana u trajanju od oko 5 minuta. Nakon otprilike 6 sedmica, limun će početi da raste i tada se najlon skida.

Orezivanje i presadjivanje limuna

Na tri do četiri godine, limun koji je mlad, treba da se presadi a krošnja da se oreže. Takodje, iskoristitie presadjivanje da promenite zemlju tako što ćete koristiti mešavinu treseta, komposta i malo peska. Nadno posude stavite malo šljunka ili keramičkih komadića.

Vrlo velika, starija limunova stabla, se više ne presadjuju, već je potrebno samo menjanje zemlje i to površinskog sloja.

Redovno orezivanje svake godine doprineće da se krošnja lepo formira, posebno ako je limun još mlad.

Bolesti limuna

Poznato je da je limun osetljiv na lisnate, štitaste i vunaste vaši. Čim se pojave ove štetočine, odmah stavite vaše drvo limuna pod tuš, a onda nanesite insekticid koji će Vam preporučiti u poljoprivrednoj apoteci. Nemojte da čekate sa lečenjem jer će ono biti manje uspešno kada listovi počnu da se kovrdžaju.

Ako poštujete sve navedene smernice, limun će Vam cvetati i davati plodove svake godine. Pravilna nega koju ćete mu pružiti, omogućiće da drvo limuna živi i do 20 godina.

I na kraju, ako poštujete feng šui filozofiju, stavite drvo limuna pored ulaska u Vaš dom, jer tako donosi prosperitet i blagostanje. Nemojte se bojiti da će limun negativno uticati na vazduh u kući, na protiv, limun je biljka koja dezinfikuje sredinu u kojoj raste.

Stubaste jabuke su omiljene i popularne iz više razloga, a najviše zbog toga što brzo počinju da radjaju, već i prve godine nakon sadnje, što daju veliki prinos ali i zato što su na neki način dekorativne. Po popularnosti stubastog voća, odmah iz jabuka na drugom mestu nalaze se stubaste kruške.

Već u drugoj godini pa nadalje, stabla stubastih  jabuka će početi da daju  još veći prinos, koji se ustaljuje na oko 10 do 15 kilograma po biljci i to nakon pete godine starosti stabla jabuke.

Za uspešan uzgoj i zadovoljavajući prinos, potrebno je naravno da se izaberu prave sorte. Najbolje su vrste stubastih jabuka koje su stranooplodne pored kojih je neophodno posaditi oprašivače.

Prednosti gajenja stubastog voća

Prednosti gajenja stubastih jabuka su u tome što se može posaditi veliki broj biljaka na skromnijim površinama, pa i u bašti i okućnicama. Stablo se ne grana pa mu pri razvoju nije potrebno mnogo prostora.

Inovacijama se stalno stvaraju nove i sve bolje sorte stubastih jabuka, pa tako možemo da biramo izmedju onih sa potpuno obojenim crvenim, zelenim ili žutim plodovima, tu su i sorte koje sazrevaju u različito vreme kao i sorte otporne na mnoge bolesti i štetočine: na pepelnicu i čadjavu krastavost.

Jedna od sorti koja daje najkrupnije plodove je rumeno vreteno koja sazreva početkom septembra i radja bogato. Sorta kraljica čardaša sazreva kasno a plodovi su vrhunskog kvaliteta i mogu se dugo čuvati u skladištima.

Sorte koje daju zeleni plod, medju kojima su zeleni dragulj i smaragd, vrlo su retke i kod nas i u svetu. Daju lepe zelene plodove koji su kiselkasti a sorta sazreva relativno kasno. Mogu se dugo čuvati u regularnim uslovima skladištenja.

Posebno su atraktivne patuljaste sorte stubastih jabuka koje uspešno možete uzgajati i u saksijama. Svi tipovi stubastih jabuka imaju dugačak period mogućnosti za kalemljenje.

Autor 6 sorti stubastih jabuka je profesor novosadskog Poljiprivrednog fakulteta Vladislav Ognjanov.

Gajenje i održavanje stubastih jabuka

Stubaste jabuke se gaje bez naslona, a sadnja se obavlja u razmacima od po pola metra. U slučaju da ih sadite u redovima, izmedju dva reda rastojanje treba da bude oko 1,2 metra, kako bi bilo dovoljno prostora za okopavanje  i kako bi se kvalitetno uradilarezidba, zaštita, prskanje i prihrana.

Optmalno je da u zasadu budu zastupljene bar tri sorte koje radjaju istovremeno, i imaju približno isti vek trajanja.

Zalivanje stubastih jabuka

Stubaste jabuke se, dok traje vegetacija, ne zalivaju često već samo kada se zemljište prosuši. Redovno okopavanje površine zemljišta je takodje deo ispravne nege stubastih jabuka.

Preterano zalivanje može da uzrokuje bujanje stabla ali uz manje razvijene cvetove i deformacije stabla. Sa zalivanjem se mora stati početkom septembra jer semože desiti ponovno cvetanje koje će kao posledicu doneti znatno manji rod.

Orezivanje stubastih jabuka

Orezivanje ovih jabuka je zaista minimalno i predstavlja zapravo proređivanje cvetnih pupoljaka skraćivanjem rodnih kolača. Na taj način se sprečava mogući problem radjanja jabuke tek svake druge godine.

Jednogodišnje letoraste koje imaju dužinu veću od 10 cm, uklanjaju se iz osnove, ali ako se pojave direktno na vodilici, skraćuju se za dve trećine dužine.

Pravilnom rezidbom, voćka će dobiti željen uspravan porast i elegantno razvijeno stablo. Vreme za rezidbu je kraj juna i početak jula kada se razvijaju cvetni pupoljci.

Foto: hortikultura.edu.rs

Malina Polka je stalnorađajuća malina. Poznata je i kao jesenja malina jer joj je vreme sazrevanja produženo pa se berba odvija od jula meseca pa sve do prvih mrazeva.

Karakteristike Maline Polka

Plodovi ove sorte su srednje krupni, čvrsti i tamnocrvene boje. Pošto se beru na 2 do 3 dana, a pun rod se dostiže u drugoj godini,prinos po hektaru može biti i do 12 tona.

Gajenje i sadnja Polka malina

Ova malina poreklom iz Poljske zahteva da se svake godine, u novembru, pokosi sve do zemlje, pa na proleće ponovo kreće da se razvija.

Kako se sadi Polka? Optimalni razmak pri sadnji je 2,5 m x 0,5 m. Sadni materijal nabavite iz rasadnika koji poseduju setifikat. Najbolje izabrati sadnice iz kulture tkiva ili staklenika dok one uzgojene u poljskim uslovima donose veći rizik.

Razmak između redova treba da bude od 2,4 – 3,3 metra jer je potrebno dovoljno prostora za neometano košenje, prskanje i berbu.

Cena sadnice maline Polka je od 50 do 100  dinara po komadu.

Uzgoj malina na domaćim prostorima podrazumeva gotovo isključivo jednorodne maline. U povoju je uzgoj dvorodnih malina od kojih je, pored Polke zastupljena i sorte Otemblis i Heritidž koja kreće sa zrenjem malo kasnije u odnosu na Polku.

Dvorodne sorte maline stiču popularnost jer produžuju period ponude sveže maline, a medju prednostima gajenja Polke je i smanjenje troškova za armaturu za špalir i radnu snagu.

Kod dvorodih sorti malina, smanjene su i mogućnosti pojave oboljenja i štetočina jer se posle berbe, sledi rezidba kada se jednogodišnji izdanci uništavaju. Orezivanje dvogodišnjih izdanaka vrši se u proleće, kako bi se proredili rodni i uklonili suvi izdanci, a rezidba štiti malinu od bolesti i povećava prinos

Medjutim, svakako da postoje i odredjeni rizici i uzgoju a prvi se odnosi nanavodnjavanje. Naime, ako se ne zalivaju dovoljno i redovno, u vrelim  letnjim periodima, biljke se mogu osušiti a rod može biti spaljen. Proizvodjači moraju biti spremni i da obezbede dovoljne količine vode za zalivanje posebno za avgust i septembar. Dobro je i da se kao lokacija za uzgoj izaberu površine pored reka zbog veće vlažnosti.

Nega i održavanje zasada

Malinama je potrebna dobra izloženost sunčevoj svetlosti i ventilacija kao i zaštita od mrazeva i vetrova. Najveći broj oštećenja mogu izazvati oscilacije temperature zimi i u proleće. Loša ventilacija može da uzrokuje oštećenje cvetova ali i gljivična oboljenja i truljenje biljke. Sa druge strane i prejaki vetrovi mogu oštetiti biljku pa bi trebalo postaviti propustljive vetrobrane u takvim područjima.

Takodje, neke divlje vrste bobičastog voća, ako se nalaze u blizini Vašeg zasada, mogu biti prenosioci bolesti i štetočina pa ih, ako ste u mogućnosti, uništite i to u krugu od oko 200 metara od vašeg zasada.

Malini prija visoko propustljivo zemljište (peskovita ili muljevita ilovača) kiselosti od 5,5 do 6,5 i sa dosta organskih materija. U suprotnom, koren biljke može da oboli. Bilo bi dobro pripremiti zemljiše, računajući i eliminaciju korova, i godinu dana pre sadnje.

Od bolesti maline, preblem mogu predstavljati junska buba i skočibuba kao i nematode gde se koriste insekticidi.

Prehrana

Ako je potrebno povećati koncentraciju organske materije u zemljištu, to se može postići životinjskim gnojivom u količino od 22 do 44 tone po hektaru. Najčešće se upotrebljava stajsko djubrivo i živinsko djubrivo.

Bela leptirasta vaš ili štitasti moljac, latinski naziv (Aleyrodes proletella) je insekt bele boje, vrlo je mali i pokretljiv. Ima dužinu od oko 2 milimetra. Telo i krila su mu pokriveni belim praškom a jaja ove štetočine su mala i ovalna i pročvršćuju se za list biljke domaćina.

Larve se brzo razvijaju i brzo gube tri para nogu, pa se brzo pričvrste za biljku, odnosno lišće. Jaja se obično pričvrste na vrhovima listova a larve i lutke se smeštaju na donjim starijim listovima.

Suzbijanje i zaštita

Važno je obratiti pažnju leti, koje je rizičan period za razvoj leptiraste vaši. Dobro pregledajte svoje biljke, jer je vrlo moguće da se ova vaš javi bez obzira na to što ste o biljkama revnosno vodili računa.

Ako utvrdite da se pri pomeranju listova, iznad biljke podigne oblak belih mušica, to je siguran signal da je biljci potrebna pomoć i da je napadnuta od bele leptiraste vaši.

Ovi insekti su ponekad prava napast i može biti vrlo teško osloboditi ih se. Prija im suva i topla okolina kada se lako hrane sisanjem soka biljke dok izlučuju belu tečnost. Ova tečnost se naziva “medna rosa” i odlično je mesto za razvoj novih problema u vidu gljivica.

Ako smo utvrdili prisustvo leptiraste vaši u početnom stadijumu, možda će pomoći samo pranje biljke mlakom blagom sapunicom. Ipak, kada su napadi jači a biljka dosta ugroženija, moramo upotrebiti odgovarajući insekticid.

Šta bela leptirasta vaš može da napadne?

Bela leptirasta vaš može da se nađe na cveću kao što su fuksija, verbena, azaleja i pelargonijum. U prileće se najpre razmnožava na korovu odakle lako može da predje, odnosno preleti na povrće – pa nije retkost da ovu napast nadjemo na paradajzu ili u kupusu. Nisu mu strani ni paprika ili krastavac.

Kao posledica sisanja biljnih sokova od strane  bele leptiraste vaši, biljke će zaostajati u rastu, a plodovi će biti  sitniji i lošijeg kvaliteta.

Pošto je štitasta vaš dobar letač, sa lakoćom će preći na skoro bilo koju biljku koja joj odgovara. Njihov dalji razvoj zavisi od kvaliteta soka biljke domaćina koji im je hrana, pa se zato smatra da ova štetočina voli da napada isključivo dobro negovane, zdrave i bujne biljke. Optimalne temperature za njihovo ubrzano razviće su od 21 do 24 stepena Celzijusa, što je u neku ruku i uobičajena kućna temperatura, pa tako ni sobno bilje nije zaštićeno.

Kada je biljka intenzivno napadnuta, ni insekticid ne može da pomogne uvek jer, ako je biljka domaćin bujna i sočna, ženke ubrzano polažu jaja. Takodje, ova vrsta vaši lako razvija rezistentnost (otpornost) na odredjeni tip insekticida. Prodor i delovanje insekticida takodje su otežani jer je vaš prekrivena voštanim zaštitinim slojem koji ih štiti. Zato se za odrasle bele leptiraste vaši preporučuju  piretroidi (Fastac, Fury, Decis, Sumialfa itd.), kao i preparati na bazi neonikotinoida (Confidor, Calypso, Actara, Mospilan itd.). Strogo vodite računa o karenci.

Uništavanje larvi ovog insekta takodje može biti naporno. Na stopiranje njihovog razvoja utiče preparat Aplaud. Kako biste sprečili borbu sa ovim napastima, ipak je najbolje da redovnim pregledom biljaka reagujete na vreme jer je tada suzbijanje daleko uspešnije, a pogotovo ako se radi o biljkama koje, kada dodju hladnije temperature, treba uneti nazad u kuću ili drugi zatvoren prostor.

Letnja sorta maline – Vilamet, je otporna biljka koja daje krupne tamno crvene plodove, dobrog ukusa i koja počinje da zri krajem juna.

Sadnice mogu da dostignu visinu do 3 metra. Prija joj da bude na poziciji sa dosta sunca i traži dosta redovnog zalivanja i djubrenje kako bi prinos bio bogatiji. Stabljika koja je dala rod, posle berbe, treba da se odseče.

Karakteristike

Malina Vilamet, je vodeća sorta maline u SAD i Kanadi a dosta je popularna i kod naših domaćih uzgajivača. Ova malina je američkog  porekla, i nastala je u Oregonu ukrštanjem malina Njuburg i Lojd Džordž. Pripada grupi ranih sorti malina jer počinje da zri već u junu. Uglavnom je trnovita ali nekada može biti i bez trnja.

Plod Vilamet maline je krupan, čvrst, tamno crven i prijatne arome, odličan za kuvanje i drugačije načine prerade. Plod nekada može biti i žut. Srednjeg je rasta, ali kada se intenzivno neguje, može postati vrlo bujna, pa se formiraju brojni izdanci kojima je potrebno orezivanje.

Većinom je jednorodna sorta, a može da da plod i u dva navrata. U periodu punog zrenja, ako se ispravno neguje, prinos može biti i više od 10 do 15 tona po hektaru. Pošto bogato radja, Vilamet spada u ekonomski najznačajnije sorte malina pa nije ni čudo što drži jednu od vodećih pozicija.

Gajenje

Ova malina će najbolje uspevati na punom suncu sa dosta vode i uz dobro gnojenje za vreme cvetanja. Vezivanje u žicu je neophodno. Za najbolje rezultat, stabljike koje su dale plod, na kraju sezone se moraju odseći. Vilametu za uzgoj odgovara zemljište pH kiselosti od 5.5 do 7  i koje je peskovito-ilovačasto, ilovačasto i normalno do vlažno.

Kako bi se sprečile bolesti i obezbedio dobar sledeći rod, orezivanje maline odmah po berbi je neophodno. Takođe, treba  uklaniti i novoizrasle maline ako su tanke, male ili polomljene. Svrha je da ostane 12 stabljika maline na jedan metar u redu.  Maline se vezuju u žicu i orezuju do visine čovekovog ramena, što će olakšati berbu.

Tanki vrhovi maline se orezuju jer bi inače dali sitne plodove. U suštini, oreže se oko 30 posto novoizrasle maline i to bez bojazni da će to imati negativne posledice po ukupnu prouzvodnju.

Mladari maline izvan redova se uklanjaju košenjem, poljoprivrednom mehanizacijom ili herbicidima za tu namenu.

Zaštita

Malina može da strada od  specifičnih bolesti i pojedinih štetočina koje se mogu suzbiti prskanjem pre početka vegetacije, pre cvetanja i nakon kraja berbe. Položaj koji ne prija ovoj malini može biti uzrok pojave nekih gljivičnih oboljenja medju kojima su “didimela” i “antraknoza”.

Sadnja maline

U principu, poželjnija  je jesenja od prolećne sadnje. Pošto malina dugo zadržava list, a u nekim brdskim predelima prvi mrazevi počinju relativno rano, onda je poželjnija prolećna sadnja. Ipak, sadnja u kasno proleće nosi svoje rizike kao što je uvećavanje pupoljaka na korenu, iz kojih će izbiti izdanci, pa onda prilikom sadnje mogu da se oštet. Osim toga, na proleće je prisutno manje vlage u zemlji a prolećni vetrovi koji su topli mogu da uzrokuju slabije primanje sadnica.

Sadnja u dosta vlažno tlo, takodje može da spreči da se izdanci iz podzemnih pupoljaka probiju na površinu, pa zato gaženje  zemlje oko sadnice nije preporučljivo. Sadnja ne treba da bude ni suviše plitka ni preduboka. Sadnice se prikraćuju na oko 20 centimetara iznad zemlje posle sadnje.

Koristite isključivo autentične sortne i zdrave izdanke sa dobrim i zdravim korenovim sistemom a kada ih nabavite, da bi se što bolje primili, treba ih što pre zasaditi. Pre toga ih očistite od suvih i oštećenih žila i skratite otprilike za četvrtinu.

Izdanci se sade kada je vreme oblačno i to na istu dubinu na kojoj su bili u malinjaku pre vađenja, a može i za koji centimetar dublje. Nakon sadnje, potrebno je obilno zalivanje, i djubrenje stajskim djubrivom, ukoliko to nije uradjeno prilikom osnovne obrade.

Cena sadnica Vilamet malina na našem tržištu zavisi od količine i od toga da li se sadnice za Vašu upotrebu pripremaju po narudžbini.

Paradajz je jednogodišnja biljka koju je najbolje gajiti  u zaštićenom prostoru jer će tako davati rod tokom skoro cele godine.

Nega paradajza u plasteniku

Paradajz obično delimo u tri velike grupe: visoki, niski i žbunasti. Pošto potiče sa prostora Latinske Amerike, pri uzgoju je važno voditi računa da mu se obezbedi dovoljno toplote. Najbolja temperatura za nicanje paradajza je od 23 do 25 stepeni, a za dalji razvoj od 20 do 25 stepeni. Temperature tokom noći mogu biti 5 do 8 stepeni niže. One nože od 0,5 °C uništiće  nadzemne organe paradajza, a gornja granica je 32°C. Paradajz koji je uzgojen setvom iz semena, biće otporniji od biljaka proizvedenih rasadom.

Paradajz takodje zahteva dovoljno svetlosti jer će tako brže procvetati. U suprotnom, rast i razvoj mogu biti poremećeni i to važi za sve sorte paradajza, rane, domaće, hibridne…

Kada je reč o vlazi, ona nije potrebna u velikim količinama ali je važno zalivanje kada biljka cveta. S druge strane, velika vlažnost vazduha može poremetiti razvoj razvoj paradajza. Za navodnjavanje je najpogodniji sistem kap po kap ili brazdanje i to u prepornevnim satima.

Paradajzu je potrebno i prihranjivanje, naročito mladim biljkama kojima je potreban posebno fosfor pa zato koristite kvalitetna mineralna đubriva.

Posebno je važno izabrati pravilne sorte i hibride za plastenik.

Paradajz se u plastenicima proizvodi iz rasada kome je važno obezbediti kvalitetan supstrat. Zemlja za plastenik treba da bude srednje teško ili lako (peskovito). Od nicanja biljaka, do prve berbe obično prodje od 100-140 dana.

Na našim prostorima već neko vreme su u odnosu na domaće, sve popularniji hibridi iz inostranstva, posebno holandski i francuski. Neke holandske sorte su: Jenna, Jasminia, Barbados, Abelos, Logistika…

Predstavljamo Vam nekoliko popularnih sorti:

Matijas

Matias je hibridna sorta koja relativno visoko raste a osim u plasteniku, može se gajiti i na otvorenom. Daje otporne, čvrste plodove, težine od 200 do 250 grama. Poznat je po otpornosi na razne bolesti ali i po izuzetno visokim prinosima. Dobro podnosi transport.

Big beef

Big beef F1 rani je takodje hibridna sorta koja je poznata po tome što je optimalna kombinacija tradicionalnog ukusa i hibridnih karakteristika. Lako se prilagodjava klimi u kojoj se gaji, daje svetle velike plodove težine do 330 grama i dosta je otporan na razne bolesti.

Optima

Optima je srednje rana visoka sorta paradajza. Pored plastenika, može se gajiti i na otvorenom. Plodovi su mu okrugli, tamno crveni i veličine do 250 grama.Takodje su i otporni i čvrsti pa lako podnose transport.

Volovo srce

Volovo ili Volovsko je jedna od najstarijih kasnih sorti paradajza. Ovaj paradajz je jedinstven po ružičastom plodu koji je jako krupan i srcolikog oblika. Plodovi su ukusni, vrlo mesnati i sočni.

Jedina mana je mekoća ploda koji ne može najbolje da podnese transport i skladištenje.

Kazanova

Kazanova je hibridna bujna sorta koja u adekvatnim uslovima gajenja može dati po biljci 6 do 7 kilograma prinosa.

Plodovi su težine do 230 grama,čvrsti i mesnati, pogodni za transport i duže čuvanje. Seje se u februaru i martu. Tokom gajenja, treba paziti da se ne pretera sa djubrenjem, jer u slučaju predoziranja, cvetovi će opadati a prosečan prinos će biti značajno smanjen.

Maraton

Maraton  je visok i veoma bujan hibrid paradajza koji daje krupne, mesnatie i ukusne plodove sa prosečnom težinom od oko 250 grama. Biljka se može gajiti i na 2,3,ili 4 stabla.

Zaštita plasteničkog paradajza

Bolesti koje se mogu javiti kod plasteničkog paradajza su plamenjača, crna pegavost, bela trulež, uvenuće… Preporuka je da tada koristite sledeća sredstva za njihovo sizbijanje: Antracol, Bordovska čorba WP-20, Tattoo, Plavi kamen, Šampion…

Zaštitite Vaš paradajz još slamom ili folijom jer ćete tako postići zagrevanje zemlje, sprečiti korove da se razviju, smanjićete isparavanje vlage…

Tokom rasta i razvoja paradajza u plastenicima, poželjno je zakidati listove, vrhove stabala, zaperke a takodje i postaviti oslonce za biljku.

Optimalno vreme za berbu je 60-80 dana posle sadnje jer će se tako dozrevanje  odvijati pri transportu u komorama.

Korovske biljke

Prava retkost je naći njivu ili voćnjak u kojima  nema bar jedne korovske biljke  – od kojih su u Srbiji najčešći divlji sirak, palamida, ambrozija i zubača. Ove samonikle biljke mogu biti prava napast jer postoje jako otporne vrste, koje mogu biti i otrovne i opasne po krajnji prinos i zdravlje kulture koja se gaji u voćnjaku, u povrtnjaku ili na njivi. Osnovna preporuka je prevencija, a kada do zakorovljavanja dodje onda se mora izabrati pravi pesticid.

Predstavljamo osnovne karakteristike nekih korovskih vrsta koje su zastupljene u našim krajevima, a tu su i njihovi latinski nazivi i predložene mere suzbijanja.

Divlji sirak (Sorghum halepense).

Ovo je korov koji se lako razmnožava semenom ili putem rizoma. Samo jedna biljka može da proizvede na stotine semenki koje sposobnost klijanja zadržavaju više godina. Često ga možemo naći u kukuruzu.

Najveći problem našim poljoprivrednicima stvara divlji sirak koji se razmnožava korenom. Suzbija se herbicidima za koje je najvažnije da se dobro zalepe za list biljke kako bi ušli dalje u biljku do korena i tako omogućili da se korov potpuno osuši. Pošto sirak ima dlačice na listu, ovo može biti problem kod upijanja herbicida pa se preporučuje upotreba okvašivača kako bi herbicid bolje prijanjao za list divljeg sirka.

Palamida (Cirsium arvense)

Ova korovska biljka odlikuje se korenom koji može da bude i do 7 puta veći od nadzemnog dela biljke. Zbog toga je najbolje da se suzbija u samom korenu. Dve su najpoznatije vrste palamide – osetljiva i otporna. Otporna Palamida često je imuna na većinu herbicida, bodljikava je i sa masnim zelenim lišćem. Kada biljku tretiramo hemijom, list se zaista blago deformiše, ali se takodje i brzo oporavlja.

Ambrozija (Ambrosia artemisiifolia)

Ambrozija je jednogodišnja korovska biljka koja može da dostigne i visinu od metar i po. Stablo ambrozije liči na žbun i obraslo je gustim dlačicama. Pošto se lako bokori i razmnožava, to ume da bude problem u njenom suzbijanju. Pošto daje veliki broj semenki koje se lako raznose vetrom, razmnožavanje je vrlo brzo a sama biljka je aktivna rastom skoro tokom čitave godine. Prvi tretman pesticidom je važno obaviti onda dok je ambrozija još mlada i visine do 3 cm, jer ako krene da bokori – suzbijanje je teže.

Veliki je izbor kvalitetnih herbicida za suzbijanje ambrozije na našem tržištu. Prvi tretman je potrebno uraditi nakon setve, a prskanje preko lista treba podeliti u dva odvojena  tretmana.

Zubača (Cynodon dactylon)

Ova korovska biljka je višegodišnja i razmnožava se svojim čvrstim spratnim rizomom i semenkama. Puzeći stolon biljke može da naraste do 1 m iz koga se razvijaju izdanci i vegetativni korenovi. Vrlo je štetna vrsta pošto je jako vitalna i lako se širi. Suzbijanje zubače je najbolje vršiti u početnim fazama razvoja korova i to  sistemičnim herbicidima. Pošto može značajno smanjiti prinos važno je pravovremeno delovati kvalitetnih pesticidima.

U proteklih desetak godina, u domaćim njivama, značajno su proširile i sledeće vrste korova:

Cigansko perje ili divlji duvan (Asclepias syriaca)

Ovo je višegodišnja zeljasta biljka,i dosta je ima u Panonskoj niziji. List ove biljke je sličan listu duvana, ali je mesnat i lepljiv. Cogansko perje može da dostigne visinu od metar do dva metra, dok koren ide u dubinu i više od dva metra. Odgovaraju joj sunčana mesta, peskovito i plodno zemljište posebno pored reka. Razmnožava se semenom i rizomima a javlja se u žitaricama – soji, kukuruzu i pšenici. Divlji duvan je poznat kao žestok korov jer se teško uništava i efikasne su isključivo mehaničke i agrotehničke mere dok tretman herbicidima ne pomaže.

Obična iva (Iva xanthifolia)

Obična iva je jednogodišnja zeljasta korovska biljka koja se lako širi na oranicama, a naročito stvara probleme u kukuruzu, šećernoj repi, soji i suncokretu. Može da poraste u visinu i preko 2 metra. Razmnožava se semenom a njeno suzbijanje, da bi bilo efikasno, mora biti sistemično i sveobuhvatno. Na parcelama se primenjuju agrotehničke i hemijske mere koje se prilagodjavaju uzrastu biljke.

Džinovska ambrosia (Ambrosia trifida)

Ova jednogodišnja zeljasta korovska biljka raste i preko 3 metra u visinu a u odnosnu na običnu ambroziju, pored visine, razlikuje se i po listovima koji su troperasti. Niče od sredine aprila pa sve do kasnog leta. Razmnožava se lako semenom jer jedna biljka može da da čak 150.000 semenki, koje zadržava sposobnost klijavosti i do 40 godina!

Prisutna je u soji, šećernoj repi, suncokretu i kukuruzu. Za njeno uništavanje, koriste se herbicidi koji se upotrebljavaju za suzbijanje obične ambrozije.

Lavanda je višegodišnja žbunasta biljka čiji grm može da poraste u visinu od 60 cm do jednog metra. Razmnožava se vegetativno ili semenom u slučaju da nije reč o sterilnom hibridu.

Osim u svom prirodnom staništu, a to je mediteransko područje, ova lekovita biljka se može uspešno gajiti i u našim – kontinentalnim krajevima na Balkanu, i to najbolje na na nadmorskim visinama do 1 200 metara. Dobro podnosi niske temperature čak i do –20°C dok neki hibridi neće pretrpeti štetu ni na temperaturi od  –30°C. Zbog relativne prilagodljivosti, lavanda se tako uspešno gaju u Srbiji, (na planinskim predelima ali i u Vojvodini) U BiH, Makedoniji i u Hrvatskoj i to ne samo profesionalno na plantažama već i u stanu ili u kući odnosno u privatnim vrtovima za sopstvene potrebe.

Uzgoj lavande

Lavanda se sadi  u redovima i to  u pravcu sever-jug. Rastojanje izmedju redova treba da bude oko jedan metar a izmedju biljaka oko pola metra. Po hektaru je u proseku  potrebno 20 000 biljaka lavande. Hibridna lavanda je veća pa zato razmak izmedju  redova treba da bude i dva metra a po hektaru je potrebno obično 10 000 sadnica.

Lavanda ima dobro razvijen koren, dobro podnosi sušne periode i prava je ekološka biljka jer ne zahteva mineralna gnojiva ni neku posebnu hemijsku zaštitu.

Prijaju joj zemljišta slabije plodnosti  ali je potrebno da je tlo fino drenirano jer tlo koje leži na vodi lavandi neće odgovarati. PH vrednost zemlje koja joj odgovara je izmedju  6,5 i 7,5, dok kisela zemljišta nisu pogodna za njeno održavanje.

Lavanda, osim što je lekovita biljka , može biti i vrlo dekorativna a pritom je i mirisna biljka, pa nije retkost da je ljudi gaje u stanu u saksijama ili u teglama.

Prinos cveta lavande

Prinos lavandinog cveta u prvoj godini je skroman i zanemariv. Puni rod i pravaisplativost nastupa tek u trećoj godini. Pravilno održavanje tada podrazumeva  negu u smislu otklanjanja korovskih biljaka i oblikovanje grmova. Eksploatacija plantaže lavande u proseku traje deset godina.

Lavanda je zbog svoje lekovitostu vrlo tražena biljka na domaćem tržištu pa se njenim uzgojem može ostvariti više nego solidna zarada. Potražuju je kozmetička i farmaceutska industrija, koje lavandu koriste u izradi krema, lekovitih preparata za umirenje i protiv nesanice,za izradu ulja za aromaterapiju i masažu, a posebno zbog njenog protivupalnog dejstva za proizvode koji su namenjni koži sa opekotinama i drugim problemima.

U Srbiji je jedan od povoljnijih krajeva za uzgoj lavande – jugoistočni predeo i to na obroncima planina koji imaju specifičnu klimu sličnu mediteranskoj, gde se lavanda već uspešno gaji ali i izvozi u inostranstvo.

Razmnožavanje

Lavanda se razmnožava iz semena i reznica.

Za razmnožavanje reznicama potrebna Vam je zemlja od 3 dela treseta i jednog dela peska koja je drenažna kojaće korenu omogućiti prijem kiseonika. Reznice mogu da se seku sve dok biljka raste, a najbolje u proleće pre cvetanja ili u jesen kada se odstrani cvet.

Potrebno je oko 6 sedmica da se mlada biljka lavande razvije koju treba štititi od jakog sunca, pljuskova i vetrova. Onda ih počnite potepeno izlagati vremenskim uslovima u kojima će biljka dalje rasti.

Odsecite grančice sa donje polovine odrasle, zdrave biljke lavande u dužini od 7,5 do 13 santimetra, otkinite donja dva lista i taj deo grančice uronite u stimulator rasta korena a zatim ih zabodite u unapred pripremljeno zemljište u dubinu od oko 3 cm. Dobro zalijte i vodite računa da prvih nedelja zemlja bide stalno vlažna, a onda proredite zalivanje.

Nakon 6 sedmica, presadite lavandu u veće saksije ili u zemlju ali na koren dodajte malo stimulansa rasta.

Isplativost

Od jednog grma razvijene lavande se dobija od 1 do1.5 kg cveta. Najisplativije je prodavati ulje lavande čija je cena na svetskom tržištu oko 90 evra po litru.

Badem, latinski naziv ( Prunus amygdalus ) je cenjeno, veoma kalorično i hranjivo voće. Plodovi badema su bogati kvalitetnim masnoćama, belančevinama, ugljenim hidratima, mineralima i vitaminima. Pored toga što se koristi u ishrani pa i kao dodata terapija u lečenju nekih srčanih bolesti, u zavisnosti od sorte badema, značajan je kao sirovina i u farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji. Potrošnja badema je na svetskom nivou u stalnom porastu a u 6 veku pre nove ere, za njegovo širenje po celom starom kontinentu bili su zaslužni stari Grci.

Danas se badem najviše uzgaja u Italiji, Španiji, Grčkoj, Maroku, i Kaliforniji dok je u ostalim podnebljima gajenje ovog voća ograničeno, posebno u područjima sa hladnijom klimom i u suptropskom području. Polovina badema sa svetskog tržišta proizvodi se u oblasti Mediterana.

Osnovne podele badema na sorte

Poznajemo slatke i gorke sorte badema. Gorki bademi ne služa za ishranu, ali se kultivisani primenjuju za dobijanje bademovog ulja. U svetu je u tom smislu najzastupljenija sorta koja je dobijena ukrštanjem badema i breskve.

Najpoznatije sorte badema, čije karakteristike zavise od tipa zemljišta, uslova uzgoja i klime su : Supernova, Ferragnes (Feranjez) Genko i Tuono. Sorte koje služe za oprašivanje su : Jaltinski, Ferraduel i Texas.

Kasne i rane sorte ne treba zajedno gajiti

Badem je stranooplodan, pa je kod pravljenja zasada najbolje posaditi 2 do 3 sorte približnog vremena cvetanja. Ova toploljubiva voćka dobro podnosi sušu, osetljiva je na kasnoprolećne mrazeve, iako može da izdrži zimske mrazeve i temperatutu manju od -30 C.

Neke sorte koje pozno cvetanja mogu se uspešno gajiti i u kontinentalnim oblastima gde nema kasnih prolećnih mrazeva.

Aromatični badem

Plod aromatičnog badema je srednje krupnoće, mase od oko 2.6 grama. Ima tanku i meku ljusku koja je hrapava i svetlo smedja. Jezgra su mu svetlo žuta, vrlo ukusna. Drvo aromatičnog badema je bujno, loptaste krune i otporno je na suše al ii mrazeve. Cveta srednje pozno do pozno i dobro i redovno radja. Ima visok postotak duplih jezgara.

Tuono badem

Ova sorta se odlikuje krupnim plodovima, mase oko 4.5g. Okruglast je i ima meku i tanku. ljusku. Jezgro je ukusno, randman oko 40%. Duplih jezgara skoro da nema ili ima vrlo malo. Drvo Tuono badema je srednje gusto i vrlo dobro radja. Cveta pozno a zri početkom septembra. Jezgro se može koristiti i za ishranu i druge industrije. Tuono badem je samooplodna sorta.

Markovo badem

Badem Markovo je sorta bugarske selekcije. Ima plod srednje krupnoće, sa masom od oko 2.8 grama. Ljuska mu je tanka i meka, čvrsta a plod jako ukusan i odlinog kvaliteta. Randman – 50%. Drvo je srednje bujnosti i otporno na susu i na mraz. Cvet mu je vrlo dekorativan, crveno beličastih nijansi a cveta srednje kasno. Radja početkom septembra visokim prinosima. Oprašivači su mu Nonparel i Desertni.

Carski pozni badem

Ovo je hrvatska sorta, razvijena na Korčuli. Spada u relativno nove sorte koju odlikuje krupan plod mase oko 4.5g. Ovalan je, ljuska mu je meka i relativno tanka, a ukusno jezgro karakteriše duboka brazda. Randman: 50%. Duplih jezgara je oko 4 odsto. Drvo se odlikuje srednjom bujnosti, i dobro i redovno radja. Ovo je poznocvetajuća sorta koja rano zri.

Texas badem

Texas badem, spade u stare sorte, cveta kasno i može se uzgajati i u našim kontinentalnim uslovima. Plod je krupan, 4,3g, duguljastog oblika. Ima mekanu ljusku i vrlo kvalitetno jezgro. Berba je krajem avgusta. Ovo je kalifornijska sorta, bujnog stable i umerenih prinosa. Oprašivači su mu Markona i Nonparej. Dvostrukih jezgar je oko 35%.

Feranjez badem

Feranjez (Ferragnez) je francuska sorta koja cveta srednje kasno.Odlikuje se bujnošću a oprašivači su mu Teksas i Tuono. Prosečna masa jezgra je 1,68 grama, a randman : 39%. Nema dvostrukih jezgara.

Markona – Markoni badem

Ovo je sorta koju odlikuje sitan plod. Sadnice badema Markoni rađaju i u našim krajevima ali ne podnose niske temperature. Plod je elipsasta, pljosnata ili okrugla koštunica i ima jednu semenku. Kad sazri, srednja ljuska se odvaja od unutrašnje, u kojoj se nalazi seme, vrlo bogato uljima.

Futoški kupus je autohtona bijka i kao takav je zaštićen proizvod. Koliko je vredna sorta u pitanju, pokazuje i turski popis iz 16. veka u kome se futoški kupus posebno pominje. Gajenje kupusa u Futogu se podiže na viši nivo u 18. veku, a sa razvojem trgovine, futoški kupus stiže do Bačke, Srema, Slavonije, dvora u Pešti i Beču.

Futoški kupus kao poznat proizvod zauzimao je a i danas ima važno mesto u asortimanu poljoprivrednih proizvoda sa domaćeg podneblja, pa je i danas prisutan na tržištu Evrope.

Originalni uslovi za uzgoj futoškog kupusa podrazumevaju odredjen geografski položaj, klima i sastav zemljišta, kako bi se očuvale sve karakteristike čuvene sorte kupusa. Iako je kroz vekove, trpeo neke promene uslovljene klimatskim i ljudskim faktorima, kvalitetna svojstva zadržao je do danas.

Kako se prepoznaje futoški kupus? To je bela vrsta kupusa, srednje kasna i kasna sorta. Koristi se za kišeljenje i kao svež proizvod. Vegetacija je duga od 110 do 140 dana od dana rasađivanja.

Listovi rozete i spoljni listovi glavice su zelene boje sa blago naglašenom nervaturom. Glavica je blago spljoštena i ovalna a njena prosečna težina je od 1,5 do 3,5 kilograma.Ima specifične i vrlo tanke, elastične listove a pošto ima više šećera, fermentacija je brža, odnosno kišeljenje kupusa. Potrebno je od 25 do 30 dana. Stablo futiškog kupusa je jako kratko.

Futoški kupus je bogat brojnim vitaminima ( C, A, B1, B2, B6, B12, PP, P, K ) a ima slabu kalorijsku vrednost: 25 kilokalorija na 100 g svežeg kupusa, ili 22 kilokalorije na 100 g kiselog futoškog kupusa. Bogat je mineralnim materijama i esencijalnim amino kiselinama kao što su lizin, metionin i cistidin.

Sastav: Futoški kupus sadrži 90% vode, 1-7% šećera,0,6 do 7% belančevina,0,4 do 3,5% celuloze. Od mineral sadrži kalijum, mangan, bakar, gvoždje, selen, magnezijum kao i brasicin koji sprečava pojavu čira.

Sadnja

Futoški kupus se ne sadi svake godine, neophodan mu je plodored i može se kombinovati sa drugim kulturama. Sazreva polovinom oktobra. Iako je dosta zahtevniji u pogledu gajenja od hibridnih sorti, to nadoknađuju njegove izvanredne karakteristike. Za rasadjivanje je najbolji period od prvog jula do dvadesetog jula.

Setva

Da bi se postigao što bolji kvalitet i zdrav proizvod, u proizvodnji futoškog kupusa neophodno je proizvesti zdravo seme, zdrav rasad i obaviti odredjen agrothničke mere.

U proizvodnji semena prvi korak je odabir pravih glavica. Pre trapljenja glavica, preporučuje se njihova dezinfekcija ali i zemljišta gde će se one trapiti. Glavice dobro zatrpati zbog zaštite od smrzavanja tokom zime. Odgrću se u aprilu mesecu, kad prođu jaki mrazevi. Ubrzo kreće cvetonosno stablo, u maju a završava se sledećeg meseca. Ovo je period kada je potrebno obezbediti uslove za dobro oprašivanje i sprečiti napade insekata, gljivica i bakterija. Pošto je futoški kupus podložan ukrštanju sa drugim vrstama kupusa i kupusnjačama, preporuka je proizvodnju semena u izolovanom prostoru.

Uobičajena su tri načina proizvodnje rasada: na otvorenim lejama, kontejnerska proizvodnja i proizvodnja u zatvorenom prostoru, gde je pojava zaraza najmanja.

Plodored je bitan preduslov za dobru proizvodnju. Futoški kupus može biti postrni usev (nakon mahunjača, krastavca, mladog krompira, trava i strnih žita) i glavni usev bez pretkulture.

Ne treba da se gaji na istom zemljištu tri godine a kod pojave bolesti minimum 4 do 5 godina. Ako se gaji u intezivnom plodoredu ili samo sa jednom godinom razmaka, obavezno je unošenje i zaoravanje stajskog đubriva. Preporučuje se zimsko oranje na dubinu od 25 do 30 cm ili letnje oranje na dubinu od 20 do 25 cm.

Za vreme đubrenja zemljišta, dobro je uraditi analizu zemljišta kako bi se odredile tačne količine hraniva za postizanje što većeg prinosa.

Paraziti i bolesti

Futoški kupus nije mnogo otporan na parazitne gljive i bakterije a često ga ne zaobilaze ni brojni štetni insekti. Za zaštitu je dobro primeniti biološke preparate uz dodatak 5% insekticida – piretroida. Za suzbijanje biljnih bolesti, morate se držati određenih agrotehničkih i higijenskih mera. Konsultujte stručnjake iz poljoprivrednih službi.

Lekovitost futoškog kupusa

Futoški kupus je dobar za prevenciju prehlade i gripa jer jača imunitet organizma. Leči kašalj i prehladu a blagotvoran je za rad želuca i peristaltiku creva. Sprečava mogućnost obolevanja od raka na želucu i dvanestopalačnom crevu dok minerali ubrzavaju metabolizam ćelija i cirkulaciju krvi što smanjuje krvni pritisak i mogućnost arterioskleroze. Smanjuje holesterol u krvi, jača krvnu sliku, dobar u borbi protiv osteosporoze i kamena u bubregu. Sok od futoškog kupusa pomešan sa cveklinim sokom čisti krv i smanjuje masnoću kože, blagotvoran je za borbu sa aknama i bubuljicama a rasol futoškog kupusa čisti jetru od otrova i alkohola i leči mamurluk.

Tikvica (Cucurbita pepo) je jednogodišnja zeljasta biljka. Ima muške i ženske stranooplodne cvetove čije se oprašivanje obavlja pomoću insekata. To je toploljubiva biljna vrsta tikve, sve popularnija na tržištu, a njen uzgoj nije previše komplikovan ni zahtevan. Za svoje potrebe, možete je gajiti na otvorenom, u bašti dok se za veće prinose i zaradu preporučuje uzgoj u plasteniku. Ima dugu puzeću razgranatu stabljiku nalik krastavcu. Širi se po tlu ili se penje po podupiraču.

Jestivi su joj i cvet i plod čija dužina u zrenju se razlikuje u zavisnosti od sorte.

Temperature

Tikvice ne treba sejati na temperaturama koje su manje od 14 stepeni C. Ispod 12 stepeni, rast tikvice se stopira. Za klijanje i nicanje optimalne temperature su oko 18 stepeni a za rast i razvoj od 22 do 28 stepeni, uz brigu za dovoljno vlage i redovno zalivanje. U odgovarajućim uslovima, tikvica nikne za 3 do 4 dana.

Zemljište

Pošto tikvice razvijaju veliki broj listova velike asimilacione površine, teško podnose sušu i nedostatak vlage u zemlji. Za uzgoj tikvica su najbolja plodna i humusna zemljišta, koja je na jesen dobro pripremljena što podrazumena đubrenje stajnjakom. Djubrenje gnojivom koje je bogato azotim, preporučuje se na proleće. Tikvice vole svetlost, mada uspevaju i na senovitim lokacijama. Najbolje je sunčano mesto zaštićeno od vetra.

Setva

Za gajenje povrtarske tikvice, prolećno sejanje je od kraja aprila do polovine maja.  Vrste koje su žbunaste, seju se na razmak 120 x 60-80 cm i to u kućice, po tri semenke, na dubini od 3 do 4 cm. Za brže klijanje – držite semenke jedan dan u mlakoj vodi pre setve. Kada nakon nekoliko dana niknu – najbolje se biljke ostavljaju a ostale eliminišu.

Na istoj poljoprvrednoj površini, mogu se opet gajiti kada prodju 4 godine. Predkultura joj ne sme biti nijedna tikvenjača.

Nega i zaštita

Usev tikvica treba prvi put okopati onda kada biljke razviju svoj prvi stalni list. Tokom okopavanja, oko biljaka nagrnite vlažnu i rastresitu zemlju. Tako se podstiče rast adventivnih korenova. Okopavanjem se rešavate korova i nanosite potrebno gnojivo dok tlo obogaćujete vazduhom. Obilno zalivanje u vreme donošenja ploda je na 5 do 7 dana. Povremeno očistite stabljike tikvice od suvih listova.

Osnovna nega tikvica podrazumeva redovno okopavanje, zalivanje i zaštitu od bolesti i štetočina. Bolesti: Tikvica je osetljiva na plamenjaču i pepelnicu pa morate voditi računa.

Berba

Tikvice se beru svakodnevno, jer češća berba podstiče biljke na formiranje novih cvetova i oplodnju pa se tako povećava i prinos. Ako se ostavi da plod preraste 12 cm, može se desiti da izgubi na aroma i ukusu. Jedna biljka može dati 20 do 30 plodova. Tikvice se skidaju nožem ili makazama.

Za gajenje na otvorenom, preporučena sorta je Naxos f1, koja je srednje rani hibrid. Plodovi su tamnozeleni i cilindrični a sama biljka je kompaktna i bujna s uspravnim rastom.

Dobro ishranjena biljka daje 20-30 plodova. Sadi se početkom aprila na foliju i pokriva se agrotekstilom do cvetanja. Od sadnje do berbe prođe 40-ak dana, a sama berba uz redovito navodnjavanje i prihranu, traje do kraja septembra. Prosečan prinos je 6kg po sadnici.

Crvena ribizla, latinski naziv ( Ribes rubrum ) porodica: Grossulariaceae je bobičasto voće koje se osim u svežem stanju koristi i za proizvodnju sokova, džemova, slatka…

Poznata je lekovitost crvene ribizle. Koristi se kao dodatak terapiji protiv bolesti bubrega i probanog sistema. Dobra je protiv infekcija jer je bogata vitaminom C.

Za uzgoj crvene ribizle, najpre je važna priprema zemljišta sa kojom treba krenuti krajem leta na terenu gde ćete zasad postaviti na jesen, ili u proleće. Zaostale useve treba uništiti herbicidom a sadne leje uzdignite na visinu od 25 do 30 cm.

Da bi oformljene sadne leje bile ujednačene, neophodno je duboko oranje, tanjiranje drljanje i freziranje.

Sadnja: Rastojanje između redova je od 2,5 do 3 m, a između sadnica u redu 60 do 120 cm. Prostor između naslona treba da omogući nesmetanu obradu međuredog prostora. Bujnije sorte, sade se na većem rastojanju.

Broj sadnica za sadnu površinu izračunava se na sledeći način: površina zasada se podeli sa brojem redova pa se to podeli sa razmakom između sadnica.

Najbolje je koristiti sadnice starosti od godinu-dve koje su orezane do visine od 15 – 25 cm. Kada su u jesen uslovi za sadnju nepovoljni postavljanje zasada moguće je i u rano proleće.

Presađena sadnica se dobro zalije a nanošenje kore i strugotine može biti od koristi jer smanjuje pojavu korova, zadržava vlagu i održava temperature tla.

Prve godine posle sadnje biljke treba povremeno zalivati i skidati sve cvetove da ne bi iscrpili biljku. Zalivanje: Od momenta zametanja plodova pa do berbe ribizle, potrebno je obezbediti 25 litara vode po metro kvadratnom. U daljem toku nege, preporučuje se sistem zalivanja „kap po kap“.Ribizla nema posebne zahteeu za vodom, ali navodnjavanje godi posebno sadnicama ribizle koje uzgajamo na lakšim zemljištima.

Prihrana

Kod ribizle koja se sadi u jesen nije potrebna prihrana veštačkim đubrivima tokom sadnje, to može obaviti i na proleće. Sadnice koje su zasađene na proleće značajna je prihrana odmah po sadnji.

Ribizli odgovara azot a možete koristiti i amonijum sulfat, ureu ili kompleksna đubriva.

Ribizla traži umerenu količinu azota, a ima velike potrebe za kalijumom čiji nedostatak uzrokuje uvijanje rubova listova. Poželjno je svake godine dodati u jesen mineralno đubrivo NPK 5-20-30 S, 20 g po jednoj sadnici.

Redovno okopavanje je nepoželjno jer ribizla ima plitak koren koji se lako ošteti.

Crvena tibizla i korovi

Suzbijanje korova pre sadnje i tokom odžavanja mladog zasada direktno utiče na to kakav će biti prinos crvene ribizle.

Pošto je koren ribizle jako plitak, osetjiv je na korove i pored njih teško dolazi do vode i hranljivih supstanci. Zaštitu možete postići kombinovanjem obrade, malčiranja i primene herbicida.

Može se koristiti i plastična folija ili trake od tkanine koje jesu skuplje, ali propuštaju kišu i trajnije su od plastičnih traka.

Naslon

Gajenje u sistemu kordunice primenjuje se kod crvene ribizle, kada su zasadi veće gustine a sve sa ciljem da se bolje suzbiju štetočine i da berba bude efikasnija.

Naslon se postavlje u godini sadnje, kada se obavlja i rezidba izdanaka koje usmeravamo u željeni položaj. Kod sistema kordunice, orezivanje je takvo da se do 3 izdanka orezuju i postaju glavni plodonosni izdanci u horizontalnoj ravni naslona.

Prolećna rezidba

Rezidba omogućava da se eliminišu stariji, slabije rodni izdanci a obezbeđuje se i prostranija kruna, koja kao takva olakšava berbu i borbu protiv štetočina.

Posle 3 do 4 godine, produktivnost starijih izdanaka opada, i njih treba proređivanjem zamenjivati mladim prirastom.

Neželjeni i polegli izdanci se eliminišu što bliže nivou zemlje, a oni oboleli i oštećeni, skraćuju se iznad bočnog izdanka ili jakog pupoljka.

Razmnožavanje

Crvena ribizla se razmnožava reznicama a može i semenom. Ona je uglavnom samooplodna ali se zametanje i kvalitet plodova može poboljšati uz prisustvo 1 do 2% žbunova sorti oprašivača.

Berba

Od 60 – 70% odsto ukupne berbe ribizle vrši se ručno. Crvena ribizla se može brati i mehanizovno, ali će imati oštećenja na plodovima.

Sazrevanje ribizle traje od dve do 4 nedelje, u zavisnosti od sorte i klime. Najbolje vreme berbe je neposredno pre nego što plod dobije svoju najtamniju boju, a pre pokazivanja znakova omekšavanja. Crvena ribizla ima osetljivu pokožicu, i preporuka je sa se bere bez dodirivanja bobica na grozdu, već odsecanjem peteljke od izdanka.

Bobičasto voće se posle berbe trebalo brzo stavljati u klimatizovane uslove hladnjače, propuštanjem hladnog vazduha ( 0°C) preko paleta sa plodovima. Trajnost plodova crvene ribizle je skoro 20 dana, a crne ribizle tek desetak dana.

U podizanju nasada šljiva, izbor sorte je od odlučujuće važnosti. Poznato je više od 2 500 sorti šljive na svetu. Prema nameni koju imaju plodovi, sorte šljive delimo na tri grupe: stone sorte, sorte šljive za više namena i sorte šljive za rakiju.

Stenlej šljiva

Stanley spade u nove sorte šjive. Uzgojena je u SAD-u. Tipična je stona sorta s niskim sadržajem Brix-a ali spada u najbolje vodeće kvalitetne sorte. Ima krupne plodove prosečne težine 35 do 41 grama. Šljive su eliptičnog oblika i tamnoplave boje sa izraženim šavom.

Meso ploda je žućkastozeleno, čvrsto, sočno i slatko sa krupnom košticom, što je bagi nedostatak. U prvim godinama posle sadnje bujno raste, brzo dostiže punu rodnost dok cveta srednje kasno. Iako je samooplodna, preporučuje se da ima oprašivača. Sazreva od 25 avgusta do 1. septembra. Iako je sorta osetljiva na prolećne mrazeve, dobro podnosi niske temperature. Često joj se javljaju plodovi blizanci.

Čačanska lepotica

Ova sorta spada u rane domaće zaštićene sorte. Razvijena je na Institutu za voćarstvo – Čačak ukrštanjem sorti Vangenhajmova i Bistrica 1961. godine. Ima srednje bujno stablo piramidalne krošnje. Cveta srednje rano, i samooplodna je sorta.

Rano počinje da radja, redovno i obilno, već posle druge, treće godine po sadnji. Relativno je osetljiva na plamenjaču i rđu ali je otporna na moniliju i šarku.

Čačanska lepotiva ima sitan do srednje krupan plod težine 30 do 40 grama i jasno izražen šav sa kratkom peteljkom. Kožica je tanka, tamnoplava a meso je zelenkastožuto, sočno, čvrsto, slatkokiselo sa srednjekrupnom košticom koja se odlično se odvaja od mesa. Sazreva krajem jula i početkom avgusta. Plodovi su pogodni za transport.

Čačanska rodna

Sorta je nastala u Srbiji ukrštanjem sorti Stanley i Bistrica. Domaća zaštićena šljiva, ima srednje bujno stablo piramidalne krošnje. Vrlo je rodna i obavezna je jaka rezidba. Cveta srednje rano, i samooplodna je sorta. Ima jajast sitan do srednje krupan plod prosečne težine 26 grama sa

vrstom plavom kožicom. Ova šljiva je osetljiva na plamenjaču i rđu a otporna je na prolećne mrazeve. Sazreva krajem avgusta i početkom septembra. Dobro podnosi uslove transporta.

Prezident

President je sorta poreklom iz Engleske. Spada u relativno kasne sorte i sazreva u prvoj dekadi septembra. Stranooplodna je sorta i ne podnosi toplije krajeve za uzgoj, dok joj prijaju brdsko planinska područja. Otporna je na niske temperatire. Ima stablo koje je srednje bujno. Obilno i reovno radja krupne, elipsaste plodove težine do čak 70 grama sa slatkokiselim mesom zelenožute boje. Koristi se za upotrebu u svežem stanju. Odlična za sušenje.

Požegača

Najverovatnije potiče iz Azije odakle je u Evropu stigla najpre u Grčku. Kod nas se naziva još i Madžarka. Spada u vodeće sorte. Sazreva u prvoj polovini septembra a na većim nadmorskim visinama do kraja meseca septembra. Stablo je srednje bujno, osetljivo na mrazeve, a koren plitak. Kruna joj je piramidalna, a grane vitke i duge. Spada u kasno cvetajuće, samooplodne sorte eksplozivnog cvetanja. Požegača je osetljiva na plamenjaču, rdju, šarku štitastu vaš. Počinje da radja u petoj godini po sadjenju a pun rod nastupa u osmoj godini. Redovno i bogato radja jajastim, modrim, sitnim plodovima, sitne koštice i težine oko 17 grama. Meso joj je zlatnožuto i čvrsto, jako ukusno jer sadrži 11 do 12 % šećera. Odlična za rakiju ali i za pekmez i druge industrijske proizvode od voća.

Šumadinka

Spada u najstarije domaće rakijske sorte šljiva. Vrlo je zastupljena u Srbiji. Sazreva tokom prve polovine avgusta. Plod ove šljive ranke je sitan (težine oko 17g), plavocrvene boje i vrlo ukusan pa se koristi i kao svež. Ovo je jedna od najboljih i najrodnjih sorti rakijskih šljiva.

Italijanka

Kako samo ime kaže, spada u italijanske sorte šljive. Nastala je severnoj italiji. Sazreva od kraja avgusta do sredine septembra. Ima slabo do srednje bujnu kišobranastu krunu. Srednje pozno cveta. Delimično je samoplodna, relativno je otporna na rdju i plamenjaču a osetljiva na moniliju. Prijaju joj vlažnija plodna zemljišta i topliji položaji. Počinje da radja 4 do 5 godina po sadnji. Daje plod koji je srednje krupan do krupan (težine oko 30 g ), jajast i tamnoplav. Meso ploda je svetložuto,čvrsto, vrlo kvalitetno i koristi se u svežem stanju, za sušenje, rakiju, kompote…

Šljiva Timočanka

Timočanka je relativno nova sorta šljive i razvijena je na Institutu za voćarstvo u Čačku. Sazreva sredinom avgusta a dobijena je ukrštanjem sorti Stenlej i Kalifornijska plava. Potražnja za ovom sortom je poslednjih godina u porastu.

Felicija

Ovo je nova sorta izuzetno kvalitetne stone šljive. Daje ukusan plavoljubičasti plod težine 50 do 70 grama žutog mesa koje je bogato šećerom. Sazreva krajem avgusta i dobre je rodnosti. Ima bujno stablo koje podnosi sušne periode. Preporučuje se njena zaštita od grinja nakon cvetanja.

Viljamovka

Viljamovka je sorta poreklom iz Velike Britanije. Spada u kasne, stare, krupne sorte kruške. Jedna je od najraširenijih sorata kruške na svetu. Sazreva oko 20. avgusta. Plodovi su krupni težine od 225 do 250 grama. Koriste se kao sveži ili za rakiju – Viljamovku i sokove. Kruškastog su oblika i imaju neravnine po površini. Boja ploda je svetlozelena, a sazrevanjem prelazi u limun-žutu. Na pokožici ima malih smeđih lenticela. Meso je sitnozrnaste i fine teksture, žućkastobelo, slatko i vrlo sočno, punog prepoznatljivog ukusa, muskatne arome.

Rano počinje da radja i daje reovne i visoke prinose. Srednje bujna je razgranata sorta, osetjiva na bakterijsku palež, krastavost i kruškinu buvu.  Može se čuvati u hladnjači 4 do 5 meseci.

Zbog adaptivnosti , jer se može gajiti i do 800 m. nadmorske visine, odlične rodnosti i vrlo kvalitetnih plodova, spada u nezamenjive, najbolje sorte.

Konferans

Spada u najraširenije vrste kruške na svetu. Potiče iz Velike Britanije. Srednje je kasna jesenska sorta. Daje srednje krupne do krupne plodove težine od 190 do 240 grama u vidu izdužene tikvice, mutnozelene boje prijatne arome. Rano počinje da radja i pruža visoke i redovne prinose. Vrlo je osetljiva na bakterijsku palež, manje na krastavost i kruškinu buvu. U hladnjačama se čuva 6 do 7 meseci.

Pakamova kruška

Spada u stare sorte poreklom iz Australije. Najviše se gaji u južnoj hemisferi i spade u kasne jesenje sorte. Daje srednje krupne do krupne plodove težine 230 do 280 grama. Plodovi su kruškasti, grbavi, svetlozeleni do žuti u doba zrenja. Ima slatkokiselkasti ukus, prijatnu aromu i miris koji je slabije izražen.Rano počinje da radja i daje redovne i velike prinose. Osetljiva je na bakterijsku palež. U hladnjaama se čuva 7 do 8 meseci.

Junska lepotica

Sorta potiče iz Italije. Zri krajem juna i ima bogatu rodnost. Ovo je kruška sitnog ploda. Plodovi su težine oko 60 grama, izduženi, kruškasti i zdepasti, sa suvom glatkom kožicom svetlozelene do crvene boje. Meso ploda je bledožućkasto, slatko, sočno i vrlo aromatično, sa malo šećera. Potrebno je orezivanje zbog podsticanja bujnosti granja.

Julska šarena kruška

Spada u stare, letnje francuske sorte. Sazreva sredinom jula. Daje sitne do srednjekrupne, zelene, ovalne plodove težine 80 do 100 g. Peteljka joj je velika a meso je belo, mekano, slatko. Dobro se prilagodjava različitim klimatskim i pedološkim uslovima gajenja.

Trevuška kruška

Spada u stare francuske sorte. Daje zvonaste plodove početkom avgusta, teške oko 140 grama. Na osunčanoj strani ova žuta kruška je prekrivena jarkim crvenilom. Meso ploda je gotovo bele boje, sočno i ukusno. Uglavnom je stona sorta, a pogodna je i za izradu džemova, za rakiju, kompote…

Pastorčica, Kaluđerka

Ovo je stara jako rodna francuska sorta. Plodovi joj sazrevaju početkom oktobra. listopada. Ističe se velikom rodnosti. Rađa krupne tipične kruškaste plodove težine 180 do 250 grama. Meso kruške je sočno, čvrsto, bele boje, slatkokiselo, ali bez posebne arome. Neretko je uzduž ploda prisutna smeđa crta ili lagano udubljenje. Otporna je na prolećne mrazeve i sušu. Dugo se može skladištiti a da ne izgubi na kvalitetu.

Santa Marija

Santa Marija je srednje rana letna sorta koja radja polovinom avgusta. Daje plodove težine 150 do 250 g koji su spljoštenog oblika, limun žute boje. Plod ima ponekad kiselkast ukus jer ova kruška nema velike količine šećera. Stablo Santa Marije je jako bujno i vrlo rodno. Cvate srednje kasno. Dobri oprašivači su Fetelova, Košia, Viljamovka, Krasanka, Morettinijeva. Traži kasniju i blagu rezidbu. Plodovi su relativno male trajnosti i mogu se čuvati do dva i po meseca u hladnjačama. Može se kalemiti na dunju.

Etruska kruška

Etruska kruška spada u nove letnje sorte razvijena u Italiji. Sazreva početkom septembra dajući male do srednje plodove, prosečne težine 140 grama. Plodovi su izduženi svetlozeleni do svetložuti. Meso ploda je bele boje, fine teksture, delimino brašnjavo i topivo u ustima. Stablo je dosta bujno a rodnost bogata i redovna. Otporna je na bakterijsku plamenjaču.

Šampionka

Šampionka spada u domaće sorte. Daje veoma krupan plod, mase oko 300grama a nekad i 500 g. Ima svetlozelenu pokožicu koja je u zrenju limunastožuta. Meso je nakiselo, soćno i ukusno a plodovi pogodni za potrosnju u svežem stanju i za industrijsku preradu. Sazreva krajem septembra. Ima robusno, dobro razgranato stablo kasnog cvata. Sorta je otporna kako na sušu i mrazeve, tako i na čadjavu krastavost.

Vodenjača

Kruška vodenjača spada u domaće autohtone sorte. Plod joj je srednje krupan do krupan, mase oko 190 g. Ima nepravilni kruškast oblik i sočno meso slabe arome, ali slatko, pa privlači ose i stršljenove. Sazreva krajem septembra a plodovi se čuvaju par meseci. Vodenjača je otporna na kasnoprolećne mrazeve, na sušu, ne zahteva posebno zemljište, i nije osetljiva na biljne bolesti. Radja obilno.

Kruške stubašice

Safir i Dekor su medju poznatjim sortama stubašicama. Safir je veoma dekorativna letnja sorta sa sočnim plodovima žute boje koji su preliveni diskretnim rumenilom.Vreme zrenja kraj avgusta. Stablo raste u visinu od 2,5 m do 3m. a sadi se na rastojanju od 50 do 100 cm. Može se saditi u posude. Dekor je takodje veoma atraktivna, stubasta sorta kruške sa crvenim plodovima. Zri krajem avgusta a stablo raste u visinu od 2,5m do 3 metra. Sadi se na rastojanju 50-100cm. Kalemi se na dunji BA-29, kao i Safir.

Zelena salata, latinski naziv (Lactuca sativa), familija glavočika, je jednogodišnja biljka koja se gaji za ishranu, i iako ima više varijeteta, sve su jako ukusne, bogate mineralima i vitaminima. Najpoznatiji varijeteti su lisnata salata, salata za rezanje, rimska, šparglasta i glavičasta salata.

Sveža zelena salata sadrži najviše ugljene hidrate , zatim protein, ulje, celulozu i minerale, najviše kalijuma. Lišće salate je sadrži i vitamine i hlorofil.

Zelena salata pogodna je za gajenje tokom cele godine ( na otvorenom i u plasteniku) a pošto ima kratku vegetaciju od 35 do 90 dana, gaji se kao glavni i kao međuusev. U Srbiji je najzastupljenija proizvodnja glavičaste salate – puterice.

Uslovi za uspešan uzgoj

Najvažnije je izabrati adekvatnu sortu za određeni period gajenja. Od toga zavise zarada i isplativost uzgoja salate. Ako se na primer gaji prolećna sorta zimi, salata neće da zavije glavicu, dok, u slučaju da zimsku sortu gajite na leto ili proleće, salata jako brzo obrazuje cvetno stablo.

Još jedan važan uslov su temperaturni uslovi. Odgovarajuća temperatura za zavijanje glavice je 16 C. Salata može da podnese i mrazeve i niske temperature ali će tada kvalitet ploda biti manji.

Setva

Jedan gram sadrži izmedju 800 do 1200 semena salate. Klijavost traje 4 do 5 godina a niče za svega 5 do 7 dana. Salati odgovaraju kisela ili neutralna zemlišta polurastresita i sa malom količinom soli.

Rana prolećna proizvodnja kreće setvom od 15 – 30. oktobra u negrejanim plastenicima, ili 1-15 decembra u grejanim. Salata će stići za berbu krajem februara, početkom marta. Nemojte nedostatak svetlosti nadoknadjivati povećanjem temperature.

Kasno prolećna proizvodnja počinje setvom krajem decembra i početkom januara, a za berbu pristiže krajem marta i početkom aprila. Proizvodnja može da prođe i bez grejanja, ali sa obaveznim prekrivanjem agrilom.

Letnja proizvodnja salate se odvija na otvorenom. Setva je od maja do jula, kada salata stiže od jula do polovine septembra. Za ovu proizvodnju birajte salatu koja ne ide u cvetno stablo.

Jesenja proizvodnja je moguća u zaštićenom i na otvorenom prostoru. U zaštićenom prostoru setva je od polovine avgusta do polovine septembra, a proizvodnja na otvorenom podrazmeva setvu od polovine jula do polovine avgusta.

Zimske proizvodnja podrazumeva setvu od polovine septembra do polovine oktobra a salata pristiže krajem decembra do polovine januara.

Sadnja

Rasad se pravi u lejama, tresetnim kockama, jiffy pločicama ili u kontejnerima a primenjuje se naturalno ili pilirano seme. Salata traži zemlju koja mora biti plodna, humusna i nezaražena.

Setvu u redove, obavlja se sa 1 do 3 gr semena po kvadratnom metru. Pravilniji raspored pri setvi je moguć mešanjem semena sa peskom. Za mesec dana od nicanja, mlade bijke su spremne za rasadjivanje.

Održavanje rasada

Proizvodnja rasada salate traje od 4 do 6 nedelja u zavisnosti od vremenskih uslova i vrste rasada.

U periodu rasadjivanja, biljke traže đubrivo sa većim procentom fosfora. U slučaju zimske salate, rasad se mora provetravati uz spuštanje temperature, dok je pri letnjoj proizvodnji rasada obavezno senčenje.

Rasadjivanje

U odnosu na način proizvodnje rasada, razlikuje se tehnika rasađivanja. Ako je rasad u kockama, kocke se ulažu do 1/3 u zemlju. U slučaju da je rasad u čašama, tada se ulaže u zemlju do 2 cm dubine. Pre rasađivanja treba zaliti i kocke i zemlju, a nakon rasađivanja zemljište sa 4 do 5 mm vode u kojoj smo rastopili fosforno đubrivo.

Robusnije sorte salate sa većom glavicom imaju veće listove rozete, i rasađuju se na razmak 25×25 ili 25×30 cm. Sitnije sorte rasađujemo na 20×25 cm što je 20 biljaka po metru kvadratnom. Rasadjivanje se može obaviti ručno i mašinski. Na većim površinama sadnja se može obavljati u višeredne trake a malč folije daju odlične rezultate.

Bolesti zelene salate

Ponekad je moguće da se lisne drške salate osuše na krajevima i dobijaju mrku boju. Ovo se dešava kada naglo nastupi sunčano vreme nakon oblačnog, u uslovima veće vlažnosti. Ova pojava se prevenira učestalijim zalivanjima ali sa manjom količinom vode.

Kada rubovi unutrašnjih listova postanu crne boje i sluzavi to znači da biljci nedostaje svetlost.

Problem rešava provetravenje a nekada grejanje plastenika.

Soja, latinski naziv: Glycine max (L.) Merrill, potiče iz Azije i vodeća je uljna i belančevinasta biljna kultura. Gaji se zbog zrna koje se upotrebljava kao izvor jestivih ulja (sadrži od 18 do 24 posto ulja) i belančevina (35 – 50 %), u ishrani ljudi i stoke i kao sirovina brojnih grana industrije.

Sojino zrno se u prehrambenoj industriji primenjuje za proizvodnju tofu sira, sojinog mleka, pljeskavica, viršli, hleba, poslastica… Lecitin iz sojinog ulja ima koristi se u pekarskoj, konditorskoj, farmaceutskoj, tekstilnoj i hemijskoj industriji.

Soja je jako dobra zamena za meso jer u ljudskoj prehrani može da zadovolji do 30 % potreba za belančevinama.

Uzgoj soje svoju isplativost može pronaći i u proizvodnji zelene mase za uzgajivače stoke, za seno i silažu dok se dehiriranjem soje mogu dobiti briketi, granule i zeleno brašno.

Karakteristike biljke

Koren soje je vretenast, velike apsorpcjske moći. Na njemu rastu žive bakterije koje su u simbiozi sa bijkom i snabdevaju je kiseonikom. Koren soje raste sve dok raste nadzemni deo biljke.

Proizvodnja soje uglavnom se zasniva na sortama koje imaju uspravnu i čvrstu stabljiku, visine 80 – 120 cm.

Gornji deo biljke soje pokriveni su sa mnogo sitnih dlačica sive, bele, žute ili smeđe boje. Listovi su bledozeleni do tamnozeleni i postaju žuti tokom zrenja. Cvetovi soje mogu biti beli, lila i kombinovani. Plod soje je mahuna srpastog, okruglog ili spljoštenog oblika. Mahune daju do pet zrna, zelene su boje, a tokom zrenja – postaju žute pa i crne.

Uslovi za gajenje soje

Soja klija na minimalnoj temperaturi od 6 do 7 °C, a niče na 8 – 10 °C. Biljka cveta na temperaturi od 17 do 18 °C. Najbolje temperature za rast i razvoj su od 20 do 25 °C.

Veliki broj sorti soje traži 10 i više sati mraka dnevno, neke čak 12 do 13 sati. Ako su dani duži soja ne može da udje u generativnu tazvojnu fazu.

Tokom perioda klijanja seme soje mora da apsorbuje vode više od polovine sopstvene mase kako bi proklijalo. Od nicanja do cvetanja, soja može da izdrži kratkotrajne suše, ali prinosi će biti nešto niži. Sarastom bijke, rastu i potrebe za vodom. Soju možete uspešno uzgajati i u suvijim zemljištima ali je potrebno da prosek dobro rasporedjenih godišnjih padavina bude od 600 – 700 mm.

Soji najviše prijaju duboka, strukturna, plodna tla, bogata humusom, sa dobrim vodo-propusnim karakteristikama in a kojima se ne stvara pokorica. Povoljna pH reakcija je 7.

Soja je dobar predusev za brojne ratarske kulture a na jednom zemljištu se može ponovo gajiti posle 2 do 4 godine.

Djubrenje soje

Od cvetanja pa do stvaranja mahuna, potrebe soje za hranivima se povećavaju. Maksimalne doze azota i kalijuma potrebne su u fazi cvatnje i formiranja mahuna, a fosfora i sumpora tokom formiranja i nalivanja zrna.

Da bi proizvela 100 kg suve materije , soji treba 6 – 9 kg natrijuma, 4 kg fosfora i 4 kg kalijuma. Na plodnijim zemjištima gnojidba se obavlja u količini od 30 do 60 kg/ha azota, 60 – 90 kg/ha fosfora i 40 – 60 kg/ha kalijuma.

Soja dobro reaguje na gnojidbu stajskim djubrivom koje je zaorano na jesen, pod zimsku brazdu.

Setva i nega zasada soje

Najsigurnija setva soje je na temperature površinskog sloja zemlje od 8 do 10 stepeni. Soja se može sejati u maju, junu pa i početkom jula. Može se sejati na uske i široke redove, u trake, u kućice, a i kao postrni usev. Setva se obavlja uglavnom na redove sa razmakom od 45 – 50 cm.

Međuredni razmak treba da bude od 24 – 30 cm.

Mehaničke mere (međuredna kultivacija, ručno plevljenje korova, prihrana azotom) i hemijske (suzbijanje korova i zaštita od bolesti i štetočina) su obavezne mere za uspešan uzgoj soje.

Prva kultivacija vrši se kada soja tek nikne a druga kada je soja visine od 20 – 30 cm.

Zaštita soje – herbicidi i prskanje

Herbicidi koji se koriste za prskanje soje, uglavnom su iz grupe pesticida koji se koriste i usevu kukuruza i šećerne repe. Selektivni sistemični herbicidi za suzbijanje jednogodišnjih travnih i širokolisnih korova bazirani su na aktivnoj materiji s-metolahloru. Deluje na sirak iz semena , uklanja korove kao što su veliki muhar, mali muhar, svračica i klasača. Redukuje korove medju kojima su štir obični, ambrozija, lubeničarka njivska, dvornik ptičiji, veliki dvornik, tušt, pomoćnica i čičak.

Za aktivaciju zahteva kišu. Na vlažnom zemljištu dovoljano je 10 l/m2 kiše, a na suvom zemljištu – 15 l/m2 za zadovoljavajuću efikasnost. U soji se primenjuje se u količini od 1,4 l/ha na zemljištimasa 1,5 – 3% humusa i od 1,5 l/ha na jako humoznim zemljištima.

Žetva soje i prinosu po hektaru

Kombajn pre žetve treba pripremiti za što manje gubitke, pošto je sojina slama nepovoljnija za vršidbu, a zrno je zatvoreno u mahuni. Optimalni prinosi soje mogu biti i 5 tona po hektaru.

Kukuruz je jednogodišnja biljka jarog tipa razvića. Dužina vegetacije od nicanja do zrenja zavisi od sorte kukuruza, odnosno hibrida, i od uslova uzgoja.

Sorte kukuruza delimo u rane, srednje rane i kasne vegetacije. Veoma rani hibridi imaju vreme vegetacije od 90-110 dana, srednje rani od 120-135 dana a kasni od 135-145 dana.Uobičajena klasifikacija kukuruza:

• Zuban
• Tvrdunac
• Šećerac
• Kokičar
• Mekunac
• Voštanac
• Plevičar
• Poluzuban
• Škrobni šećerac

U proizvodnji u Srbiji su najviše zastupljene Zuban i Tvrdunac.

Osim domaćih sorti koje su u Srbiji medju najzastupljenijima, na tržištu se mogu naći i “CAUSSADE” hibridi kukuruza – hibridi najbolje francuske genetike i selekcije.

Međusobnim ukrštanjem različitih sorata dobija se potomstvo ( hibridne sorte) koje ima više boljih osobina nego roditelji. To su uglavnom bujniji rast, veća rodnost i otpornost tu bolja prilagođenost određenim uslovima uzgoja.

Organske sorte kukuruza

ASTEK kukuruz – Izuzetno stara sorta koju su još asteci uzgajali. Zovu ga i crni kukuruz sa sivim zrnima. Ima klasičan ukus i spade u šećerce.

Domaće sorte kukuruza

Novosadske sorte – NS seme

Reč je o visokoprinosnim hibrida različite dužine vegetacije, od ranih hibrida FAO grupe zrenja 100 do kasnih FAO grupe zrenja 800. Oko 80 hibrida priznato je u inostranstvu. Ns hibridi specifičnog kvaliteta su visokouljani hibridi, kokičari, silažni hibridi… Posebno se ističu hibridi visokotolerantni prema cikloksidimu i herbicidu – NS 444 Ultra i NS 640 Ultra. Potencijal za prinos je više od 20 tona suvog zrna po hektaru, dobra adaptabilnost i stabilnost prinosa.

NS hibridi kukuruza zauzimaju preko 50% površina pod kukuruzom u Srbiji.

Zp hibridi

ZP 196 – Rani hibrid pogodan za setvu na vašim nadmorskim visinama, za zakasnelu, naknadnu i postrnu setvu.

ZP 666 – Hibrid za ishranu stoke. Zuban žutog zrna sa visinom biljke oko 2 metra. Dužina klipa je oko 25 cm sa 16 redova zrna po klipu. Masa – 1 000 zrna je 390 g.

ZP 677 – Vrlo rodan kukuruz sa visinom biljke i do 290 cm. Klip je na visini od 130 cm. Dužina klipa je 26 do 28 cm sa 16 redova zrna. Hiljadu zrna teži 340 grama. Gaji se na do 350 m nadmorske visine.

ZP 735 – Izuzetna silaža za stočnu hranu. Visina biljke je do 305 cm.Dužina konusnog klipa je oko 25 cm sa 14 do 16 redova zrna. Hiljadu zrna teži oko 420 grama.Pionir hibridi

PR 38A79 FAO(260) – Noviji hibrid u ranoj grupi zrenja. Stablo mu je niže, čvrsto sa srednjim položajem klipa. U redovnoj setvi početkom aprila za žetvu stiže krajem avgusta ili početkom septembra. Može se sejati i kao postrni usev ili za zakasnele setve. Pogodan za više nadmorske visine. Gustina kod setve: 84-90.000 bilj./ha 

P9241 – Novi hibrid u ranoj grupi  namenjen za sve regione gajenja, a posebno za one sa deficitom vode. Stablo mu je više sa nižim položajem klipa a zrno u tipu zubana, i brzo gubi vlagu. Ima jak koren i čvrsto stablo. Seje se u redovnim rokovima setve, kao i u slučajevima presejavanja. Preporuka: Seje se na temperature zemljišta od 10 do 15 stepeni.

AS hibridi

AS 31 – Visoka biljka sa tankim elastičnim stablom otpornim na poleganje i lom stabla. Rano cveta i završava oplodnju pre letnjih vrućina i nedostatka padavina. Daje stabilne prinose i karakteriše se dugim i pravilnim klipom, sa 16 redova krupnog kvalitetnog zrna.

AS 41- hibrid, visokog potencijala rodnosti. Namenjen je žetvi direktno u zrnu. Otpušta vlagu iz zrna vrlo brzo. Ima klipove, dužine oko 20 cm, sa 14-16 redova dubokog, krupnog zrna.

BC hibridi

Bc hibridi kukuruza registrovani su kao visokorodni linijski hibridi kukuruza koji se koriste u hrvatskoj i inostranoj oroizvodnji. Reč je hibridima za razne namene u različitim agroekološkim uslovima uzgoja. Izdvajamo:

BC 244 – Odlikuje ga  srednje visoka, tanka i čvrsta stabljika sa listovima koji su uski, povijeni, svetlozelene boje. Koren je jako razvijen. Hibrid ima manju osetljivost na sušu i ima odličnu otpornost na poleganje. Klip je srednje veličine, ujednačen, sa 12-14 redova zrna koja su narandžasto crvene boje.

LG hibridi

Poncho – je hibrid maksimalnog potencijala prinosa. Ima intenzivan porast i rani ponik. Stablo je srednje visine, jako razvijeno. Klipovi su do kraja završeni sa 16-18 redova zrna, postavljeni na srednjoj visini. Daje veoma dobre prinose i u nižim sklopovima.

LG 30389- Hibrid izraženog potencijala rodnosti  za intenzivne uslove proizvodnje. Ima elastično stablo nešto više građe i ispoljava dobar “stay green” efekat i brzo otpuštanje vlage pred žetvu.

PKB hibridi

Hibridi koje nudi ovaj proizvodjač su : Zlatar, Staniša, Kondor, Kristal, Dukat… Izdvajamo:

Zlatar – Hibrid ranije žetve, niske vlage i odličnog prinosa. Može se gajiti na višim nadmorskim visinama. Pogodan za mašinsku berbu zrna, srednje dužine klipa, krupnog zrna i odličnog prinosa za svoju grupu zrenja. Stablo je visine do 230 cm, srednjeg položaja klipa – 70 cm, sa 16 redova zrna u tipu zubana.

Čičoka ili topinambur je višegodišnja biljka pozata i kao divlji krompir. Njegova stabljika, list i cvet podsećaju na suncokret. Ovo povrće ima zadebljali koren, gmolj, koji se koristi za ishranu i sličan je krompiru. Čičoka vodi poreklo iz Severne Amerike.

Čičoka raste kao divlja, samonikla vrsta. Nalazi se oko puteva, potoka, pruga i na napuštenim površinama poput šumskih proplanaka i u nizijama. Ipak, divlja čičoka daje male prinose i slab kvalitet ploda pa je najbolje njeno kultivisano gajenje.

Iako se koristiti u ishrani ljudi, čičoka se gaji i kao ukrasna, ali i krmna biljka, za ishranu stoke.

Karakteristike biljke

Čičoka cveta pre nego što počnu jesenji mrazevi i ne daje seme. Stablo može da poraste u visinu i do 2 metra. Cvet je sličan suncokretu a koren biljke je gomoljast, nepravilnog oblika i nepravilne veličine.

Razmnožavanje

Divlji krompir se razmnožava gomoljima, kao i krompir. U zemlji gde je uspevala čičoka uvek ostane dosta sitnih gomolja iz kojih se iduće godine biljka sama obnavlja.

Berba, vadjenje i čuvanje čičoke

Berba čičoke se obavlja tek kad mrazevi unište zelenu masu. Pošto čičoka cveta od jula pa sve do oktobra, krtole sazrevaju u u avgustu a vadjenje ploda se obavljatokom jeseni.Mogu se vaditi i kasnije. Plodovi se mogu čuvati u ftižideru ali sa protokom vremena gube nahranljivosti. Ipak, krtole mogu ostati u zemlji tokom cele zime i one će u aprilu formirati nove biljke.

Uzgoj i sadnja

Čičoka voli hladnije terene i moguća je njena proizvodnja i u Srbiji. Otporna je biljka i ne zahteva neke posebne uslove za uzgoj.

Sadnja: Obavlja se semenskim materijalom a najbolje vreme sadnje je rano proleće.Krtole koje koristimo za sadnju moraju biti zdrave, da nemaju nabore ni oštećenja. Sadi se u redove, 100 x 60-70 cm, po dva u kućice, na 7 do 10 cm dubine.

Čičoka se negde gaji kao stabljika koja pravi živu ogradu, zahvaljujući visini od preko dva metra i cvetu koji traje sve do oktobra.

Lovci je neretko seju po obodima šume i tako privlače divlje svinje koje vole ovu gomoljastu biljku.

Karakteristike ploda

Čičoka je hranljiva ali i dijetalna i lekovita namirnica.

Može se koristiti se kao kuvana, pečena,a nekad kao sveža. Tako sirova ima ukus lešnika, a zrela ima ukus sličan artičoki pa se zato negde naziva i ”Jerusalimska artičoka”.

Čičoka sadrži 13 – do 20 posto ugljenih hidrata koji se u jesen pretvaraju u skrob. Prosečno ima ulja oko 0,17%. Ima visoku energetsku vrednost od 78.5 KCal.

Ovo povrće mogu da koriste dijabetičari – ali jedino u jesen kada je najlekovitija i najhranjljiva. Fruktoza, osnovni sastojak inulina iz čičoke, je jako sladak prirodni šećer, koji je neškodljiv za osobe koje boluju od šećerne bolesti.

Čičoka je posebna i po tome što je izvor esencijalnih aminokiselina, tj. aminokiselina koje organizam ne može sam da proizvede. Od čičoke se može praviti i rakija.

Mlade stabljike s lišćem mogu se koristiti kao zeleno povrće i varivo.

Inulin kao glavni sastojak čičoke je probiotik koji stimuliše razvoj bifidobakterija i acidofila – bakterija koje  eliminišu štetne mikroorganizme iz crevne flore, sprečavaju crevne infekcije, pomažu kod zatvora i poboljšavaju apsorpciju mineral, jačaju imunitet i pomažu u prevenciji kancera debelog creva.

Plod čičoke sadrži dosta kalcijuma, gvoždja, cinka, vitamina B1 i B2, kalijuma, fosfora, vitamina A, C i D, proteina, masti, celuloze, ugljenih hidrata.

Sirovi plodovi smanjuju mogućnost dobijanja karijesa, a blagotvorni su kod malokrvnih osoba, za alergije na hranu, pomažu kod visokog pritiska i nekih kardiovaskularnih oboljenja.