Ananas potiče iz Brazila, odakle je donesen u Evropu krajem 17 veka. U početku se gajio samo u staklenicima u Engleskoj gde je radjao a plodovi su bili poslastica namenjena samo za bogataše. Ananas (Ananas comosus) se u Europi danas uzgaja uglavnom kao ukrasna biljka. Retko se plantažno uzgaja iako su njegovi plodovi dostupni tokom čitave godine. U Meksiku i tropskim područjima Latinske Amerike ananas se u komercijalne namene uzgaja na velikim plantažama, kao i u Aziji i Africi. Osim ploda koji se koristi zaljudsku ishranu, listovi ananasa se koriste kao stočna hrana.

Ako želite da ananas gajite kao dekorativnu biljku kod kuće, u saksijama, ne morate ga kupovati u cvećarama. Jednostavno, kupljeni plod ananasa, odnosno lisnati čuperak, možete koristiti za razmnožavanje. Očistite čuperak, osušite i zabodite u peskovitu zemlju da se ukoreni. Možete ga staviti i u vodu dok ne krene ožiljavanje.

Ovako uzgojena biljka može čak i dati mali plod koji doduše nije jestiv. Za uspešan uzgoj ananasa u kući, obezbedite mu sunčan položaj zaštićen od hladnoća i promaje. Zimi je ananasu potrebna toplota i temperetura od 15 do 18 stepeni, dok je poželjna dnevna temperatura leti je od 25 do 30 °C, noću izmedju 18 i 21 stepen.

Gajenje ananasa podrazumeva redovno zalivanje. Zemlja mora biti stalno vlažna a koristite isključivo meku vodu. Leti ga zalivajte 1-2 puta nedeljno i to obimno, a tokom zime jednom sedmično i umereno.

Pošto ananas traži dosta vlage, leti ga orošavajte 2 puta nedeljno a zimi jednom sedmično. Za vreme stvaranja ploda prihranjujte ananas jednom nedeljno.

U kućnim uslovima se uzgajaju tri varijeteta: Ananas Comosus sa uskim zelenim listovima i plodovima, zatim Ananas Comosus “Variegatus” sa manjim ali širim prugastim listovima, i koji retko daje plod, i Ananas Bracteatus “Triatus” koji je najveći i koji ima zanimljive šarene listove i daje roze plod.

Cvetanje i presadjivanje ananasa

Ananas cveta tek kada bude star izmedju 10 i 20 meseci. Ako želite da donese plod, treba mu dosta toplote i svetlosti. Kad donese plod, a to je obično na proleće, biljka počinje da propada, ali se na njoj pojavljuju 2 do 3 mladice koje mogu poslužiti za rasadjivanje. Kad listovi potpuno uvenu, a to je za oko dve godine, mlade biljke možete odvojiti i zasaditi kao i čuperke listova. Presadite rastuću biljku dva puta pre nego što dostigne svoju punu veličinu. Prvi put se presadjuje oko tri meseca po odvajanju mladice, a drugi put posle godinu dana. Saksija ne treba da bude velika, ali mora imati dobru drenažu.

Budite oprezni sa presadjivanjem, jer su listovi ananasa oštro nazubljeni pa mogu poderati i odeću i kožu.

Razmnožavanje ananasa

Najlakše je razmnožavanje čuperkom listova od svežeg ploda ananasa. Čuperak treba odrezati zajedno sa oko 2 cm debelim slojem mesa. Zatim otkinite nekoliko donjih listova, a čuperak ostavite par dana da se osuši.

Sadnja: Na dno saksije stavite drenažni sloj a onda i mešavinu treseta i peska, u jednakoj srazmeri. Čuperak stavite u saksiju i učvrstite kompostom da bi deo ploda bio pokriven. Sadnicu onda treba obilno zaliti i na kraju je pokrijte plastičnom kesom. Mladu sadnicu držite na toplom (oko 24 stepena). Ako čuperak držimo u vodi, kada korenčići dostignu dužinu od 2 cm možemo ih saditi u saksiju.

Svakog dana, na 5 do 10 minuta sklonite kesu i provetrite biljku. Zemlju treba stano držati vlažnom. Kesu možete da sklonite kada se u sredini čuperka jave novi listovi. Razmnožavanje iz semena, na našim prostorima nije moguće.

Alpska koza ili Francuska alpska koza je jedna od rasa domaće koze. Potiče iz francuskih Alpa.

Mlečnost alpske koze je medju najvećim u odnosu na druge vrste koza jer je pri stvaranju ove rase korišćena upravo metoda selekcije visoke proizvodnje mleka. Mlečnost ove rase je od 500 do 800 litara tokom perioda jedne laktacije koja traje oko 280 dana.

Karakteristike: Alpske koze su krupnije životinje, podsečaju na jelena, imaju živ pogled i plavkast nos. Boja dlake može biti siva, bela, crna, ridja, žuta, smedja ili kombinovana. Prosečna težina ženke je od 60-80 kg, a jarca 80-100 kilograma. Rasne karakteristike alpske koze: obavezna crna ledjna linija, crni donji delovi nogu, taman trbuh, sjajna i kratka dlaka, izostanak malih ili oborenih ušiju, snažni udovi, gruba i robustna gradja, velika prilagodljivost na različite uslove gajenja, velika otpornost na bolesti. Sve ove karakteristike objašnjavaju zbog čega francuska izvozi veliki broj grla ovih koza i zbog čega se uglavnom farmeri odlučuju upravo za uzgoj alpskih koza.

Jedna od vrsta alpske koze je srnasta alpska koza koja se takodje karakteriše visokom mlečnošću i plodnošću i koja je više nego preporučljiva za gajenje. Tokom desetomesečne laktacije, može da proizvede 600–800 litara mleka. U proseku će ženka dati 1,8 jaradi. Jare za 3 meseca dostiže težinu od oko 22 kilograma, dok je težina koze od 55 do 65 kilograma.

Ovo je ranozrela vrsta koza , i mogu se pariti već sa 8 do 10 meseci. Pravilna ishrana koja podrazumeva pašu i dodatne količine koncentrata, omogućiće više nego kvalitetnu i bogatu proizvodnju i osiguraće isplativost investicije.

Ako ste rešili da Vaša farma koza kao primarnu delatnost ima proizvodnju sireva, mleka i kozjih mlečnih proiuvoda, pored senske, bele holandske i bele nemačke koze – za uspešnu proizvodnju vrlo je pogodna i upravo alpska koza .

Za gajenje koza za proizvodnju kvalitetnih polutvrdih sireva, tvrdih sireva, sireva za rendanje, i sličnih proizvoda, alpska koza se preporučuje jer njihovo mleko ima veći sadrzaj mlecne masti i proteina u procentima u odnosu na primer na sansku kozu.

Važnost ishrane

Najvažnije stavka u bidžetu za uzgoj alpskih koza je adekvatna i kvalitetna hrana tokom cele godine. Osim žitarica, sena i koncentrata, kozama je neophodno obezbediti ispašu.

Iako ne traže posebnu hranu, ona mora biti čista i u čistim posudama kao i voda za napajanje. Alpskoj kozi neće prijati česte promene režima ishrane i vrste hrane.

Kvalitetna ishrana posebno je važna za proizvodnju u periodu laktacije i kada su ženke noseće. Ako ste u mogućnosti, zimi dajte kozama mlaku vodu.

Pašnjaci i brst su najekonomičniji izvor hrane kada je to moguće dok je seno tokom zime osnova njihove ishrane. Nekada će biti potrebno da kože hranite žitom, ječmom, raži ili ovasom, u slučaju da stočna hrana nije dovoljno bogata proteinima i neophodnim ugljenim hidratima.

Objekti za uzgoj

Najvažnije je da prostor za držanje alpskih koza ima obezbedjenu opremu za hranjenje i pojenje, da nije podložan vlagi i da u njemu nema promaje. Nemojte držati samo jednu kozu jer su one društvene životinje. Čuvajte makar jedan par.

Od dodatnih uslova važna je ventilacija ali i visoka ograda.

Đumbir (Zingiber officinale) biljka koja potiče sa dalekog jugoistoka Azije i najviše se gaji i uspeva širom Kine, Japana Malezije ali i Australije. Ova široko razgranata žbunasta biljka može da naraste u visinu do jednog metra.

Sadnja đumbira obavlja se u proleće. Za pravilan uzgoj djumbir traži dosta vlage i dobro drenirano tlo. Rizomi se sade na dubinu od oko 5 cm, i to onda kad prođe opasnost od smrzavanja i mraza. Biljka traži redovno zalivanje i prihranu. Najbolje je posaditi ga na lokaciji zaštićenoj od jakih vetrova.

Iako postoji više vrsta djumbira, njihova berba je na oko sedam meseci posle cvetanja. Sušenje sledi čak desetak meseci nakon sadnje.

Na našim prostorima, gajenje djumbira je sporadično i gaji se tek kao bijka lončarica. Razlog leži u tome što vreme zrenja i period za branje ulaze u hladniji deo godine, pa tako biljka ne bi uspela da kvalitetno sazri, na način poput onog u originalnim uslovima. U našim krajevima đumbir može uspeti jedino kao lončanica koja se leti može izneti u baštu. Razmnožavanje je jednostavno – iz korena.

Plodovi đumbira se nakon berbe mogu skladištiti kraće vreme u frižideru a mogu se i zamrznuti.

Razne vrste djumbira (njih oko stotinu) rastu u gotovo svim tropskim područjima sveta. Zbog korena, koji ima aromatičan miris i ukus i lekovito dejstvo, masovno se gaji na plantažama Jamajke, Kine i Indije čije je proizvodnja djumbira medju najvećima na svetu.

Karakteristike

Koren đumbira je debeo i kvrgav, krem boje, dugačak oko pola metra. Iz njega rastu metar do metar i po visoke stabljike, sa gustim zelenim listovima. Na granama su u vreme cvetanja beli i zeleni cvetovi sa karakterističnom ljubičastom šarom.

Plodovi djumbira su čaurice koje, kad sazre, kao otvorene puštaju brojne sitne, crne semenke koje se ipak ne koriste za razmnožavanje. To se obavlja vegetativnim putem.

Đumbir kao začin i kao lek

Kao začin i kao lek, đumbir se koristi više od 3 000 godina. Čisti krv i poboljšava cirkulaciju, pomaže kod bolesti disajnih organa, neuredne probave, kostobolje, želudačnih problema, ali i kod mučnine.

Uslovi za uzgoj đumbira

Položaj treba da bude sunčan ili polusenovit, a tlo hranljivo, vlažno, humusno i peskovito.Razmnožavanje se obavlja sadnjom svežeg korena (krtole-rizoma) na proleće. Nove izdanke će pustiti samo zdravi koreni bez tragova plesni. Ako je rizom preveliki, može se iseći komad veličine od oko 10 santimetara.

Sadnja: Oko dve trećine saksije napunite mešavinom humusa i peska. Na zemlju položite krtolu i pokrijte je sa oko 1 do 2 cm zemlje, a saksiju zatim prekrijte plastičnom kesom, koja će zadržavati vlagu kako bi zemlja uvek bila ravnomerno vlažna. Stavite saksiju sa đumbirom na toplo mesto sa temperaturom od 20-25°C. Sačekajte nekoliko nedelja dok sene stvore novi korenčići i dok ne niknu prvi izdanci.

Tada treba skloniti plastičnu kesu, i saksiju sa mladom biljkom staviti na svetlo i toplo mesto.

Nega tokom leta: Đumbir podnosi temperature do 30 stepeni, pa se toko leta može držati napolju, u bašti ili na terasi ali ne na promaji. Možete ga ukopati u zemlju u bašti, pa posle opet vratiti u saksiju.

Nega u jesen: Na jesen listovi đumbira postaju žuti i skupljeni i tada ga treba prebaciti u tamnu prostoriju sa temperaturom od 10 stepeni najmanje. Ne zalivajte djumbir tokom zime! U februaru ga možete staviti na svetlo mesto i početi polako sa zalivanjem. Biljka će ponovo početi da raste i pušta nove izdanke.

Ako gajite djumbir za dalju prodaju, i želite da osigurate isplativost, obratite pažnju na sledeće:

Djumbir je otporna biljka ali pazite zasad djumbira od gusenica jer mogu vrlo brzo da obrste celu bilju. Koristite odgovarajući insekticid.

Moraćete da sačekate da prodje cela godina pre nego što biljka bude spremna za vadjenje, odnosno za žetvu korena. Sačekajte da biljka sama počne da jenjava a onda jednostavno treba iskopati celu biljku i odvojiti koren.

Kada se spere prljavština sa korena, bet ljuštenja ga možete skladištiti u plastičnoj kesi u frižideru mada je preporuka da se odmah iznese u prodaju jer će svoja svojstva i ukus zadržati tri nedelje od vadjenja .

Ruzome možete zamrznuti, a možete ga i sušiti, u zavisnosti od potreba kupca. Djumbir je najbolje sušiti u tankim kriškama ili kao rendani koren. Pokušajte da saradjujete sa profesionalnim sušarama jer sušenje na suncu može da privuče insekte.

Uzgoj egzotičnog voća i povrća i te kako može biti unosan posao ali je potrebno dosta truda i rada. Egzotično voće traži posebne uslove za uzgoj i može biti vrlo osetljivo na domaće uslove i klimu.

Dugo se na našim prostorima gaje neke vrste egzotičnog, odnono tropskog i suptropskog voća kao što su ananas, kivi ili banana, pomorandža, limun… ali to su uglavnom neke posebne patuljaste vrste, namenjene uzgoju u saksiji i kućnim uslovima i re

je tek o dekorativnim varijetetima.

Vrste egzotičnog voća u povrća koje mogu biti pogodne za gajenje u Srbiji su izmedju ostalog guava, hokaido tikve, korejske dinje, marakuja, kivano, indijanske banane, stevija, batat…

Iako verovatno za više od polovine oviog voća nismo ni čuli niti znamo kako izgledaju, tržište je uvek znatiželjno i svakako će želeti da proba nešto novo, naročito umajući u vidu visoki procenat vitamina, ppsebno vitamina C u egzotičnim plodovima.

Gajenje u plastenicima omogućava da domaći proizvodjači budu u prednosti u odnosu na uvozno voće i povrće jer će se tržište uvek radije odlučiti za svežu namirnicu, a ne onu koja je dugo putovala do prodavnica.

Osim toga, prednost leži i u tome što u našum krajevima nema štetočina i bolesti koje bi mogle imati negativan uticaj na ove egzotične kulture.

Uslovi gajenja

Da bi proizvodnja egzotičnog voća i povrća bila isplativa i uspešna, zasadima i usevima je potrebno obezbediti relativno visoke temperature koje ne smeju da padnu ispod nule.

Egzotične kulture preporučljive su za gajenje na manjim posedima ili u plastenicima. Tako na primer , biljka batat, može po hektaru doneti veći prohod u odnosu na na bilo koju žitaricu, a posebno kivano koji je poznat po visokom procentu minerala i važnih vitamina.

Pored visokih temperatura i dosta svetlosti, ovim biljkama je potrebno redovno i obilno zalivanje, i prihranjivanje.

Batat i kivano

Batat najviše liči na nama poznati krompir. Ali, neće ga napadati plamenjača ili zlatice. Ne zahteva prskanje. Listovi batata se mogu koristiti kao spanać a krtola se priprema potpuno isto kao krompir – kuva se, peče, prži, a od nje se može dobiti i ukusno egzotično brašno. Batat daje seme koje se uspešno može koristiti za razmnožavanje.

Kivano, je afrički srodnik krastavca koji ima brojne prednosti pored vrlo velikih prinosa. Plod može dugo stajati i biti svež na sobnoj temperaturi. Osim za hranu, koristi se i za spravljanje vitaminskih sokova, nekih pića i koktela. Kivano je bogat ogromnim količinama minerala i vitamina. Ukus kivana zavisi od faze zrenja, kao i boja. Najukusniji je kada mu je unutrašnjost tamno zelena.

Kivano ima velike bodlje koje su mu prirodna zaštita od divljači. Iako su Australija i Novi Zeland glavni proizvođači, može se uspešno gajiti i na našim prostorima. Uzgoj u susednoj Hrvatskoj je već zaživeo.Tokom berbe ima dosta posla jer kupci zahtevaju da bodlje budu čitave, a kivano se mora i očetkati, izvagati i uredno sortirati. Bere se iskjučivo rukavicama.

Preporučljiva je i sadnja plavog andskog krompira koji je veliki delikates na zapadu Evrope i koji ima ukus sličan kestenju.

Indijska banana ili Paw paw

Indijanka banana inače raste u pretežno hladnoj klimi pa će dobro podnosi ti i hladnoću na našim prostorima. Potiče iz istočnih delova SAD-a. Sadnice se mogu naći u prodaji u nekoliko domaćih rasadnika. Ovoj biljci odgovara lagano kiselo humusno tlo i obilno zalivanje.

Listopadna je biljka i može se uzgajati kao grm ili i kao drvo jer može da poraste i do 8 metara. Indijanskabanana je vrlo otporna biljka na štetočine i nećete morati nikada da je prskate, jer poseduje sopstveni prirodni insekticid.

Paw Paw daje plodove treće godine posle sadnje. Plodovi se konzumiraju tako što se iseku na pola, odstrane se semenke i kašičicom se jede sveža i meka kremasta pulpa. Kora i semenke se ne smeju jesti jer mogu biti vrlo otrovne. Paw Paw je odličan izvor vitamina B1, B2, B3 i C, zatim kalijuma, kalcijuma, fosfora i magnezijuma.

Ključ uspeha u gajenju egzotičnog voća i povrća najpre leži u visokim prinosima na manjim površinama pa ih tako mogu gajiti i vlasnici manjih zemljišnih poseda. Cene ovih plodova su relativno visoke, ali se, ako ih nudite na pijaci, brzo prodaju. Ako ugovorite i izvoz, još više ćete zaraditi, mada su stranci probirljiviji kupci koji dosta vode računa o estetici plodova, ali za to su spremni i da više plate.

Činčila je egzotični glodar koji pripada porodici miševa viskača. Noćna je životinja jer danju miruje a aktivna je noću kada se i hrani.

Krzno činčile spada u najkvalitetnija krzna, zbog čega je u prirodi ova vrta skoro potpuno istrebljena. Dlaka činčile je jako mekana i rastresita standardne tamno sive, sive i bele boje u prelazima.

Uzgoj činčila je specifičan ali ozbiljan i vrlo unosan biznis. Gajenje ovih životinja ima prednost u tome što cena krzna na svetskom tržištu stalno raste, a čini se da će se i nastaviti jer iskustva navode da je plasman ove vrste robe gotovo uvek stopostotno osiguran, da je isplativost velika i da zarada ubrzo može da vrati uložena sredstva.

Uslovi za gajenje činčila

Nega i držanje činčila nisu komplikovani i ne zahtevaju preveliki prostor. U prostorijii veličine oko 12 kvadratnih metara možete gajiti čak 120 rasplodnih životinja. Medjutim, prostor mora biti čist, suv i prozračan. Iako profeionalni i veći uzgajivači obično poseduju specijalizovane farme za uzgoj činčila, oni manji ili početnici, ove životinje uspešno drže u garažama, dvorišnim ostavama, starim zgradama…

Činčile se uzgajaju u porodicama, koje čini pet do šest ženki i jedan mužjak. Svaka ženka mora imati svoj kavez sa tunelom koji služi kao prolaz za mužjaka, ali i plastičnu ogrlicu koja će sprečiti njeno kretanje van tog kaveza.

U posudi u kavezu treba da bude postavljena suva strugotina koja služi za higijenu dok je čišćenje kaveza neophodno vršiti jednom nedeljno.

U proseku je za oko 100 činčila potrebno oko sat vremena dnevno za njihovu negu i hranjenje.

Ishrana

Jedan od popularnih vrsta za uzgoj – južnoamerička činčila je biljojed pa su tako troškovi ishrane relativno mali, a ova činčila nije agresivna životinja. Hrana se sastoji od posebnih briketa, a svaka činčila dnevno pojede od 20 do 25 grama ove hrane koju treba staviti u hranilicu svake večeri.

Preporuka je da jednom sedmično činčilama date suvo seno ili parče jabuke. Kada je reč o vodi, ona mora uvek biti sveža . Ishrana mladih činčila do osme nedelje života zasniva se na sisanju.

Činčile imaju 3 metra duga creva pa su naročito osetljive na pokvarenu hranu i ustajalu vodu. Zato seno ne sme imati plesan, a voda mora biti čista.

Bolesti činčila

Činčile su dosta otporne životinje ali da bi bile i ostale zdrave, morate im obezbediti redovnu ishranu, prozračnost i minimalnu negu. Medju činčilama nema epidemijskih bolesti i zdravstveni problemi se uglavnom javljaju zbog greške i krivice samog uzgajivača.

Najčešći problemi činčila su crevne infekcije (dijareja, zatvor) ili gljivice. Uzrok leži najčešće u nepravilnoj ishrani i neadekvatnom prostoru bez dovoljno svežeg vazduha. U slučaju zatvora, dajte im što više tečnosti, a može pomoći i lagana masaža trbuha. U slučaju proliva, proverite da li je voda sveža i čista, i da li je prostor gde držite činčile suv i redovno provetravan.

Ako je stolica činčile duga oko 1 cm, tvrda i smeđe-crna, sa probavom životinje je sve u redu.

Prednosti krzna činčile

Uz pretapanje od tamnih leđa do snežnobelog stomaka, krzno činčile je jako atraktivnog dizajna uz fantastičnu mekoću. Korena svake dlake daje čak 70 do 80 vlakana fine paučinaste mekoće.

Krzno je pritom jako otporno i trajno a jedinstvenoje i po tome što je neverovatno lako – ima težinu poput svile, zbog čega njegova popularnost ne jenjava.

Kada se određuje zrelost krzna činčile, utvrdjuje se punoća, dužina i čistoća dlaka. U slučaju da životinja ima zapetljano ili prljavo krzno, mora se pročešljati uz čupanje kompletne mrtve dlake. Svaka životinja se mora očešljati makar dva puta: prilikom odvajanja od majke, i kad napuni 5 meseci.

Osim standardne sive i bele boje, krzno činčile može biti i crno ili bež zahvaljujući uzgoju mutanata. Na svetskom tržištu, krzno činčile je treće po skupocenosti ali i jedinstveno po tome što se dobija uzgojem na farmama.

Razmnožavanje

Majka nosi mlade u proseku 111 dana. Da je činčila ostala skotna znaćete tako što ćete u piljevini pronaći takozvani čep oplodnje koji je bele boje u dužine od 3 do 5 santimetara. Posle okota, ženka će verovatno da pojede posteljicu, što je normalno. Ženka u proseku po okotu daje dvoje mladunaca. Ako parite činčile različitih boja možda ćete dobiti jedinstven dizajn krzna. Za jednu porodicu najboljeje imati minimalno 4, a maksimalno 6 ženki. Mladi se odvajaju od majke najkasnije do 56-og dana starosti.

Kupanje

Činčile se ne smeju kupati u vodi jer bi se tako uništila prirodna ulja iz krzna, već se kupaju u pesku – vulkanskog porekla, specijalno namenjenom činčilama. Ovaj pesak ima fina zrnca koja prodiru kroz krzno činčile,i ne oštećuju kožu.

U posudu treba staviti ovaj pesak dubine oko 1 cm, i činčila će sama instinktivno krenuti da se valja po njemu. Posle ovog kupanja,sklonite posudu da životinja u njoj ne bi vršila nuždu. Najboje je kupanje u večernjim satima. Tokom zime je dovoljno kupanje svakog drugog dana a leti jednom dnevno.

Linjanje i opadanje dlake kod činčila

Linjanje je kod činčila normalna pojava i ne može se sprečiti. Ako je pak gubljenje dlake konstantno, to može značiti da činčila ne unosi dovoljno adekvatne hrane ili da joj nije omogućeno redovno kupanje u pesku. Linjanje i gubljenje dlake takodje može biti posledica preplašenosti životinja.

Celer (Apium graveolens) ima široku primenu u ishrani ali i lečenju nekih zdravstvenih tegoba. Njegova blagotvornost je poznata odavno – još u starom Rimu i antičkoj Grčkoj se obilno koristio kao hrana, lek, začin ali i afrodizijak. Najviše korisnih materija se nalazi u svežem celeru ili soku od sveže biljke.

Tru su osnovne vrste celera koja se mogu gajiti na našim područjima: beli, zeleni i celer s korenom koji liči na repu.

Uzgoj celera

Celer se može gajiti na otvorenom jer je ova biljka vrlo otporna i podnosi jake zime. Može se držati u vrtu tokom cele godine.

Za uspešno gajenje celera najbolje je plodno, srednjeteško zemljište, neutralne do slabo kisele reakcije, bogato humusom kako bi bilo propusno za kiseonik i vodu.

U predelima sa umerenom kontinentalnom klimom, celer najbolje uspeva na prosečnim dnevnim temperaturama od oko 20°C.

Važno: Celer se ne sme gajiti na istoj površini 4 do 5 godina.

Sadnja

Sadnja celera se obavlja krajem maja ili u junu a pre njega se na istoj površini preporučuje uzgoj nekog ozimog ili prolećnog povrća (salata, spanać, luk…)

Rasad se može gajiti na gredicama ili u kontejnerima što ima niz prednosti : omogućava ujednačen rast biljaka i ujednačenost presadnica. Supstrati za uzgoj treba da su sterilizovani i da ne sadrže uzročnike bolesti niti klijave semenke korova. Presađivanje treba vršiti sa supstratom na korenu kako bijke ne bi doživele stres i kako bi nastavile nesmetano da rastu.

Sejanje

Celer se može pikirati ili direktno sejati u kontejnere veličine oko 30 kubnih cm. Seme celera inače malo teže bubri i klija pa je dobro da se pre setve potopi u vodu na temperauri odoko 20°C, i da setako drži na svetlom mestu par dana.

Da bi seme što brže proklijalo, najbolja je temperatura od oko 25 stepeni i uz stalno održavanje vlage raspršivačem sa vodom. Kada mlade biljke niknu i razviju prve kotiledonske listove, temperatura se treba smanjiti na oko 18 stepeni iz provetravanje prostorije i redovno zalivanje. Ovakav režim održavanja treba praktikovati sve dok sadnica ne razvije 4 do 5 listova, a to se dešava za oko 10 nedelja posle setve.

Nega

Kontejneri sa mladim biljkama celera moraju biti malo uzdignuti, pa zati postavite cigle ili kamene blokove ispod njih. Ovako će biljke biti na višoj temperaturi a i koren će se ispravno razvijati.

Zalivanje je neophodno obavljati ujutro, a tokom dana biljke treba pomalo i orošavati. Za zalivanje je najbolje koristiti ili vodu iz bunara. Nemojte direktno sipati mlaz vode na mladu biljku celera. Koristite po mogućstvu automatska kišna krila s raspršivačima sitnih kapi vode, koja možete koristiti i za nanošenje i primenu nekih lisnih đubriva za prihranu kao što su Fertina P ili Kristalon.

Zaštita od bolesti važna je još od momentaizbora semena za setvu celera. Korištenjem kvalitetnog tretiranog semena i uzgojem u sterilizovanom supstratu, problema a vbolestima gotovoda neće ni biti tokom daljeg uzgoja. Pre presađivanja bilo bi dobro preventivno tretirati celer nekim fungicidom.

Takodje, oko 7 dana pre presadjivanja, otvarajte što ćešće prostoriju gde držite sadnice, kako bi se lakše prilagodile sunčevoj svetlosti koja ih očekuje na otvorenom prostoru. Pre samog presađivanja supstrat treba da je umereno navlažen kako bi se sadnice lakše vadile sa supstratom na korenu. Previše suve mlade biljke će se teže primiti nakon presadjivanja.

Zaštita od korova podrazumeva upotrebu preparata poput Glifomark (4.0-6,0 l/ha)ili Cosmic 36. Izbor herbicida u vreme njihove primene zavisiće od vrste korova (širokolisni ili uskolisni, jednogodišnji ili višegodišnji),od veličine korova tipa zemljišta i od načina uzgoja celera.

Pre presađivanja može se primeniti preparat na bazi trifluralina. Pre nicanja korova mogu se primeniti kontaktni herbicidi na bazi dikvata, glufosinata, glifosata i sulfosata.

Celer je inače osetljiv na primenu herbicida prie nicanja pa se oni češće koriste nakon nicanja korova, kada se mogu upotrebiti prometrin ili afalon.

Duvan je jedna od kultura koja će gotovo uvek imati siguran plasman, ali uspešna proizvodnja zahteva mnogo truda i rada.

Treba krenuti od zdravog i ujednačenog rasada. Uzgoj duvana, zavisiće od vrste za koju se odlučite, pa tako, kada je reč o Virdžiniji i Berleju, zahteva plivajući odnosno floating sistem, dok je za orjentalne tipove dovoljno gajenje u lejama.

Floating sistem

Plivajući sistem podrazumeva proizvodnju biljaka u kontejnerima u plastenicima. Kontejneri obično imaju 209 ili 242 ćelije. One se pune supstratom i u svaku se seje po jedna pilirana semenka duvana. Posle toga, kasete se stavljaju u bazen sa vodom po kome plivaju.

Setva i rasad

Najbolji period za setvu je u drugoj polovini marta. Bilo bi dobro da je plastenik u blizini domaćinstva. Obezbedite za zasad sunčanu lokaciju zaštićenu od vetra.

Uslovi u plasteniku: Kako biste obezbedili kvalitetan rasad, i adekvatno čuvanje mladih biljaka na bazenu, obavite hemijsku analizu vode za bazen, jer njena kiselost treba da bude od 5,8 do 7. Prilagodjavanje kiselosti vrši se dodavanjem azotne ili sumporne kiseline, ali se ovaj proces obavlja isključivo po savetu stručnjaka.

Potrebno je i merenje elektro – provodljivosti jer to utiče na količinu i koncentraciju hranljivih meterija u vodi. Ovaj proces je važan kako bi se tačno utvrdila potrebna količina prihrane.

Sve dok mlade biljke ne izrastu do ruba kasete, najbolja temperatura u plasteniku treba da bude izmedju 21 i 34 stepena. Nakon nicanja, minimalna temperatura mora biti 13, najbolje je da bude u rasponu od 26 do 29 stepeni.

Sadnja rasada – obavezno rezanje

Da bi rasad bio ujednačen, čvrst i kvalitetan, mora se šišati i skraćivati. Prvo rezanje je potrebno kada je biljka dostigla visinu od oko 5 cm, a nakon toga postupak se vrši na oko nedelju dana.

Rasad se šiša kosilicom za travu ali pazite da ne oštetite vegetacionu kupa odnono pupoljak biljke.

Desetak dana pre rasađivanja, treba otvoriti plastenike zbog vetrenja i prilagodjavanja biljaka, osim ako nema opasnosti od jakog vetra i oluje.

Na kraju, pre iznošenja na otvoreni prostor, biljke se, jedna po jedna, vade iz ćelija sve sa podlogom. Ako su gajene u lejama, treba ih dobro zaliti kako bi se koren zaštitio od eventualnih oštećenja. Za sadnju se koriste samo ujednačene i zdrave biljke sa čvrstim stablom i dobro razvijenim korenom.

Uticaj tipa zemljišta na bolesti

Virdžinija traži laku, toplu i srednje kiselu zemlju, Berlej zahteva da zemlja bude plodna, sa dobrim vodnim kapacitetimaa, dok orijentalnom tipu duvana, odgovara laka propusna zemlja siromašnija humusom.

Najbolje je da su predusevi bila ozima strna žita dok se ne preporučuju baštenske biljke kao što su paprika, paradajz ili krompir. One mogu da naruše strukturu zemljišta i pate od istih bolesti i podložne su istim štetočinama.

Napomena: Mesto gde smo gajili duvan, ponovo možemo koristiti za duvan kada prodje minimum dve godine.

Adekvatnom pripremom zemljišta, stvaraju se uslovi za dobar prijem biljaka i njihovo i ukorenjavanje, kao i za brz i ujednačen rast biljaka, pa će tako biti otpornije na moguće bolesti a i smanjuće se eventualna opasnost od korova.

U slučaju da koristimo zmljište gde su predusev bila strna žita, strnjika se treba zaorati odmah nakon žetve, a obrada tla je u jesen. Na proleće se kultivira, i to prvi put kad seprosuši, a drugi put desetak dana pre početka rasadjivanja.

Neophodno je da površinski sloj zemje bude ravan, rastresit i bez korova. Prolećno oranje je potrebno tek ako je mesto strmo i ako je predusev podrazumevao jednogodišnje biljke mahunarke.

Djubrenje duvana

U odnosu na rezultate analize zemljišta, odredjuje se i vrsta i količina djubriva. Optimalne su kombinacije kompleksnih mineralnih đubriva sa manjim sadržajem azota i kalijumom.

Koliko ćemo hraniva koristiti, zavisi od tipa, sorte, klime, zemljišta i agrotehničkih mera.

Za duvan Berlej upotreba čistog azota je oko 120 kg, fosfora 70 kg, a kalijuma oko 300 kg po hektaru.

Za virdžinijski duvan, biljke potroše oko 70kg aktivne materije azota, oko 12 kg po hektaru fosfora i oko 140 kg kalijuma za hektar.

Za orjentalni duvan, količina azota je od 20-50 kg po hektaru, fosfora od 4 do 10 kg za hektar i kalijuma od 60 do 80 kg po hektaru.

Berba duvana – odredjivanje zrelosti listova

Veoma je važno da proizvođač zna kada je pravo vreme za berbu duvana. Zrelost je postignuta kada je lišće svetlozeleno (kod virdžinije-žutozeleno) i kada po ivicama i vrhovima počne da žuti dok je glavno rebro beličasto.

Berba u punoj zrelosti biljke, osim kvaliteta, osigurava brzo sušenje i očuvanje prinosa. Broj berbi zavisi uglavnom od tipa i sorte. Berli i Virdžinija se beru 4-5 puta, se sa svake ubere 3 do 5 listova.

Važno: Donje lišće brže sazreva od gornjeg, pa se berba i odvija tim redosledom. Berba se obavlja rano ujutru a listovi se ne smeju brati ako su vlažni od rose ili kiše. Berba lišća obično počinje za 50 do 70 dana od rasađivanja. Pri berbi, listove treba čuvati od lomljenja i izlaganja suncu kako se ne bi raspalo i izgubilo vlagu.

Gajenje domaćih gusaka je zbog mesа, masti, jaja i perjа koje je jako cenjeno, a dobija se čijanjem. Držanje gusaka je najčešće na područjima uz reke. Hrani se pašom, kao glavnom hranom. Otpornа je životinja. Za odgajanje je potrebno je imаti pаšnjаke i livade, a mora imati i dovoljno sveže vode zа piće. Pаrenje je u jаnuаru ili februаru. Ide oko 5 ženki nа jednog mužjаkа. Nosi  najčešće od 10 do 15 jаjа, ali to zavisi od starosti i rase.

Nesivost raste do treće, četvrte godine nesivosti. Dobro leži nа jаjimа, i dobar je roditelj. Inkubacija jaja je oko 30 dana. U proleće daje najviše jaja. Plodnost joj je od 8 do 10 godinа, ali životni vek joj je duži. Polna zrelost nastupa od 9-12 meseci starosti. Nаjbolje reproduktivno vreme je od 2 do 4 godine. U priplodu je težine 4 – 5 kg, а kada je utovljenа 6 – 7 kg. Može dati oko 200 do 300 kg kvаlitetnog perjа.

Polove guske je jаko teško rаzlikovаti, ali ih se u odraslijoj dobi razaznaje po veličini (mužijak je krupniji) i boji glаsа (mužijak ima visok i pištav glas), a i tаko što se pritisne аnus sа strаne, pa se kod mužjаkа pojаvljuje penis. Guščići su snažni, brzo napreduju, pa za par meseci mogu dostići oko 5 kg težine zavisno od ishrane. Pitomа guska je bela, siva i šаrena. Guske imaju osobinu da grickaju sve oko sebe, pa se mora voditi računa da ne oštete mlade voćke. Radi te osobine mogu se koristiti kao čistači terena. Pasmine gusaka dele se prema težini. Postoje rase: teške, a tu spadaju tuluška i emdenska guska, srednje teške i to su pomeranska, rajnska, domaća, kineska guska i lake, tj. italijanska bela guska.

Načini držanja gusaka (proizvodnja gusaka)

Guske se mogu držati na ekstenzivan, poluintenzivan i intenzivan način.
Ekstenzivan način je prikladan za dvorišta, mali broj, za sopstvene potrebe. Guske nesu i sede na jajima na određenom mestu. Kada se guščići izlegu odlaze sa guskama na pašnjak i hrane se travom. Tamo ostaju do jeseni. Prihranjuju se sa  vrlo malo žitarica ili krmne smeše. Potom se zatvaraju u obore s nadstrešnicom i na dubokoj stelji . Tri do četiri sedmice se dohranjuju (250 – 300 grama žitarica na dan). Tov traje 30 –tak sedmica i treba dostići težinu 7 kg.

Poluintenzivan način držanja podrazumeva kontrolisane uslove. To znači da se guščići drze u zagrejanoj do mesec dana starosti i hrane se koncentratom. Nakon leženja guščići se drže u zagrejanom prostoru do dobi od mesec dana, a dodaje im se i zelena masa koju jedu iz jaslica. Nakon tog perioda sele se u objekte sa ispustima i tu ostaju do 2,5 meseca starosti . Zatim idu na pašnjake i dohranjuju se krmnom smešom. Tov ukupno traje 16 sedmica i trebaju dostići težinu 6 kg.

Intenzivan način je uzgoj gusaka u savremenim objektima. Poštuju se svi  higijensko-tehnički, mikroklimatski uslovi i ishrana sa izbalansiranim krmnim smešama.

Ishrana gusaka

Pravilna ishrana gusaka obezbeđuje optimalnu proizvodnju rasplodnih jaja.  Razlikuje se pet faza: period odmora, pripremna faza, prvi period proizvodnje, period prisilnog odmora, drugi period proizvodnje. U različitim fazama i ishrana gusaka je različita. I to utiče na povećanje težine.

Razmnožavanje i nosivost gusaka

Radi dovoljne oplođenosti i kvaliteta jaja za nasađivanje mora se obratiti pažnja na odnos polova. Jednom gusanu se dodeljuje 3-5 gusaka. Jato treba formirati mesec dana pre parenja, da bi se partneri odabrali. Ako se uoči slaba oplođenost jaja, treba izdvojiti iz jata one mužijake koji se ne pare. Nesivost počinje oko 20.januara , a maksimalna je u februaru. Nesu sa pauzama po par dana. U prvoj godini je najmanja nesivost.

Nasađivanje jaja

Kvalitet jaja zavisi od osobina jaja. Nepodesna jaja za inkubaciju se odvajaju, a to su: jaja sa nepravilnim oblikom i veličinom, ljuska nejednaka i gruba, sa dva žumanjka, napuknuta, sa krvavim flekama. Da bi inkubacija i leženje bilo uspešno potrebna je optimalna temperatura i vlažnost vazduha, provetravanje, okretanje i prskanje jaja.

Treba pripremiti objekat pre useljenja guščića tj. očistiti, dezinfikovati i zagrejati. U zagrejanom prostoru guščići se drže od 15-30 dana.

Ishrana guščića se zasniva na zelenoj krmi i koncentratu, a za tov ih treba hraniti gotovim krmnim smešama bogatim belančevinama da bi brže dobijale na težini.

Kljukanje gusaka

To podrazumeva prisilno hranjenje i može se raditi rukom, levkom (najbolje), mašinski. Tako se hrane dva puta na dan. Prethodni obrok treba biti probavljen. Mora se obezbediti pitka voda i kamenčići. Najbolje je kljukati sa zrnom kukuruza prethodno namočenim 24 sata. Kada se procedi doda se ulje i so zatim se hrani.

Isplativost proizvodnje gusaka

Kljukanjem se najčešće povećava težina džigerice, a ona je veoma cenjena na trpezi. Zavisno od vrste, džigerica može težiti i do 1 kg. U EU jedan kg guščije džigerice košta oko 300 eura u maloprodaji. Osim nje, dobija se odlična mast i dosta mesa koje se može i sušiti. Perje gusaka je takođe veoma cenjeno, npr. Japan godišnje uvozi  5-7 tona. Od jedne guske, sa četiri čerupanja godišnje, može da se dobije kilogram kvalitetnog perja. Držanjem 100 gusaka može da se obezbedi mesečna zarada od 200 eura. Farma od 1.000 gusaka košta oko 6.000 eura . Sada je uzgoj gusaka zapostavljena proizvodnja.

Stanište za vrganj su šume bukve, hrasta, jele, smrče. Prisutan je na svetlim i vlažnim mestima, gde ima puno trave i mahovine i pojavljuje se pojedinačno ili grupno. Međutim, stanište se lako narušava, uticajem ljudskog faktora, najviše pogrešnim sakupljanjem.

Berba vrganja se mora obaviti na pravilan način, a to  podrazumeva  da se upotrebljava nož i da se odlažu u korpe sa šupljinama (sepete). Mlad vrganj se vadi sečenjem korena. Onda se očisti, a mesto sa koga se ubrao se pritiskom stopada sabije. Mlad vrganj se prepoznaje, ako, kada se kucne po klobuku, dobije zvonak zvuk, a klobuk je napet. Bez noža se gljiva vadi zaokretanjem u smeru kazaljke na satu. Vrganj treba pregledati i ustanoviti da li je napadnut crvima i, naravno, onaj koji je napadnut se na sakuplja.

Razmnožavanje vrganja je sporama tj. iz donjeg dela klobuka ispada deo micelija iz koga će se razviti novi vrganj. Zato se očekuje da će sečenjem korena deo tog micelija ostati u zemlji i opet dati novu biljku. Stare vrganje ne treba brati, nego ih ostaviti na staništu da istrune i iz svojih spora se ponovo razmnožava. Branjem u sepete, sakupljač omogućava širenje staništa, jer spore ispadaju na tlo i nova pečurka će se ponovo niknuti.

Do sada, robna proizvodnja vrganja na veštački način u industrijskom smislu, nije još tehnološki moguća. Međutim, uvek ima onih koji rade na tome da gajenje vrganja bude moguće. Uzgoj vrganja za sada reguliše priroda na svojim staništima, ali ljudski faktor je onaj koji uništava potencijale samoniklog rasta.

Vrste vrganja su: proletnji (mrežasti) vrganj, letnji (pravi) vrganj, crni (hajdenjak) vrganj i borov vrganj.

Lekovitost vrganja je u njegovom sastavu, jer sadrži 8 esencijalnih aminokiselina, vitamine B1, B2, C i D, mineralne materije i dijetetska vlakna. Gljive, uopšteno, utiču na poboljšanje zdravlja, a istraživači su uočili da zaustavljaju razvoj tumorskih ćelija i menjaju te ćelije tako da ih organizam lakše prepoznaje kao neprijateljske i imuni sistem kreće u njihovo uništavanje. Osim toga olakšavaju podnošenje hemoterapije i zračenje i smanjuju njihove posledice.

Sušenje vrganja

Odaberu se zdrave i čvrste pečurke. Neoprane ih treba iseći nožem na tanke listiće. Ne treba pritiskati gljivu pri sečenju, jer se zgneči. Zatim se slažu na masnom papiru i stave se na sunce (pokriti gazom) ili hlad, na promajno mesto. Izrezane gljive se mogu sušiti na mrežama za sušenje tj. sitima. Najbolje je staviti odmah na sunčano mesto ili, ako je kišovito vreme, iznad šporeta ili drugog izvora toplote. Osušene gljive se rasprostru po podu, koji je prethodno prekriven plastičnom folijom ili platnom. Tako se ostavljaju jedan dan da bi se izjednačila vlaga. Dobro osušene listiće prepoznajemo , jer pri savijanju pucaju. Kada ih proveravamo u šaci, treba da se čuje šuštav zvuk. Dobro osušene pečurke se spremaju u PE kesice pa u kartonsku kutiju, jer ne smeju ponovo poprimiti vlagu (menja im se boja i kvalitet).

Kiseljenje vrganja

Prvo se dobro očiste i odvoje loše delovi. Narežu se na listiće ili kockice.  Slanu vodu treba uzavreti i u njoj 2-3 minuta prokuvati gljive. Zatim se gljive isperu hladnom vodom i ocede. Prosuše se na tepsiji ili platnu. Tada se priprema marinada tako što se u vodi prokuha ocatna kiselina, balsamico, šećer, so, lovorov list, biber u zrnu i luk isečen na kolutiće. Pripreme se čiste tegle, u njih se slažu ohlađeni vrganji i nakon 10 minuta koliko treba stajati marinada, zaliti gljive u tegli. U tegli ne treba ostati vazduha i moraju biti do vrha pune marinadom. Po vrhu preliti maslinovim uljem, zatvoriti i čekati 8 dana da se probaju.

Salamurenje vrganja

Smatra se najlošijim načinom za konzerviranje. Treba se pridržavati sledećih pravila:
-Koristiti vrganje koji imaju belu do svetlo žutu boju klobuka i čvrsti su.
-Ne koristiti jako crvljive pečurke.
-Što je moguće pre kuvati.
-Kuvati u posudama koje su inače predviđene za kuvanje hrane.
-Pečurke pre kuvanja trebaju biti potpuno čiste.
-U ključalu vodu, u koju treba staviti 1% soli i 0,4% limunske kiseline, sipaju se pečurke. Kuva se obično 20 do 30 minuta. Ako je gljiva kuvana onda ima jednaku bledo žućkastu boju. Nakon toga ide hlađenje u tekućoj vodi.
-Pečurke (ohlađene) se sipaju u burad i zaliju presolcem jačine 25% (to je 25 kg soli u 75 litara vode). U bure od 200 litara stavlja se 150 kg pečurki. Ostatak od oko 70 litara se zalije salamurom (do iznad gljiva). Bure se zatvori poklopcem i stavi u zatamnjenu prostoriju. Ako je na suncu treba redovno dolivati salamuru, a na vrh dodati 3-4 kg soli.

-Fermentacija mora biti lagana (oko 30 dana). Koncentracija soli u salamuri treba biti iznad 7%. Salamura može da dobije zelenkastu boju, ali gljive moraju imati prijatan miris i ukus. Po završetku fermentacije promeniti salamuru iste koncentracije. Po potrebi dodavati presolac koncentracije soli 12-14 %. Burad treba provetravati jer može doći do zamućenja salamure, ružnog mirisa itd.

Zamrzavanje vrganja

Sveži vrganji mogu se čuvati u ladici za povrće u frižideru do dva dana. Mali vrganji se mogu zamrzavati celi i sirovi. Zapakuju se u najlonske vrećice i čuvaju do godinu dana. Velike vrganje treba pre zamrzavanja iseći na listiće ili komadiće. Pripremaju se za upotrebu u zamrznutom stanju.

Uzgoj ćuraka je prevashodno radi veoma kvalitetnog mesa, bogatog proteinima.

Uzgoj ćuraka je sličan uzgoju pilića, ali je zahtevnije. Ćurke su krupnije od pilića, pa se i za krupnije ćuriće treba obezbediti više prostora. Treba ima 2-3 puta više podne površine. Treba više prostora i za hranjenje i pojenje i pod grejačem. Na početku rasta ćurići su osetljiviji i otpornost stiču u dobi od 8 sedmica. Ćurići loše vide, pa im treba jača svetlost i osvetljenost prostorije treba biti ujednačena. Mora ih se naučiti da jedu i piju. Jednodnevnim ćurićima mora se obezbediti  temperatura 35-38 stepeni C.

Plašljive su životinje, pa se usled uznemirenosti gomilaju što može uzrokovati gubitke. Zbog brzog porasta potrebna im je hrana bogata proteinima. Prve sedmice treba im obezbediti hranu sa 28-30 %  proteina. Obavezno je drzati izuzetnu higijenu u objektu, a objekat za smeštaj jednodnevnih ćurića treba i dezinfikovati pre njihovog useljenja. Nakon toga se po podu razastire čista i, naravno, suva prostirka. Zatim se unosi čista i dezinfikovana oprema, a po mogućnosti, izvršiti i fumigaciju objekta (dezinfekcija parom formaldehida). Prostoriju, dan ranije, već zagrejati na optimalnu temperaturu. Odgajanje ćurića traži redovnu kontrolu. U prvim danima redovno pratiti ćuriće i tako određivati prilagođenost uslovima držanja.

Hraniti ih treba češće, a sa manjim količinama, a pojilice treba održavati čistima i da uvek u njima ima vode. Ćurkama je potrebno duplo više vode nego hrane. Voditi računa o prostirci (čistoći, suvoći). Da bi omogućili brz rast ćurića, ishrana mora biti sa kvalitetnim smešama, najbolje nabavljenim u fabrikama stočne hrane, jer su takve smeše specifično izbalansirane. U intenzivnoj proizvodnji tovne ćurke se hrane sa hranom u obliku peleta. Nije poželjno davati im pretežno brašnastu hranu, jer ona slabije odgovara njihovom probavnom traktu.

Ako se puštaju u ispust, treba im napraviti nadstrešnicu, jer im smeta jako sunce. Ako će se hraniti na otvorenom, na paši, onda se smeša zamenjuje postepeno pašom (najbolje ih je držati u pregonskom sistemu ispaše ), ali i tada treba dodavati zrnaste smeše. Treba pratiti napredovanje i osim hranjenja po volji, po potrebi, dati dodatke ishrani. Inače, treba ih držati na otvorenom samo kada je sunčano i toplo vreme. Jedan hektar paše može koristiti  150-200 ćurki. Gajenje na paši je rentabilno.

Vrste ćuraka tj. rase su sledeće: domaća ćurka,  širokoprsna bela ćurka,  bronzasta ćurka, bela holandska ćurka, beltsvilska ćurka i norfolška crna ćurka. Od ćurana najpoznatiji je pazinski ćuran.

Parenje ćuraka se dešava u 28 sedmici života. Kod veštačkog osemenjavanja odvojeno se drže ćurke i ćurani. Osemenjavanje ćurki se izvodi svakih 7-10 dana. Ležanje na jajima može biti na na dva načina, kada se pod ćurku stavlja 15-19 jaja ili kada se upotrebljava kvočka i onda se stavlja 9-11 jaja. Postoje i inkubatori za leženje jaja. Ćurka leži na jajima oko 28 dana. Najbolje vreme za leženje u sezonskoj proizvodnji je proleće.

Za nošenje jaja obično se prave kolektivna gnezda i to na jedan ili dva sprata, odignuta oko 30 cm, stavljaju se i male merdevine da bi se ćurke lakše popele. Na jedno gnezdo ide 5-6 ćuraka. Jaja se sakupljaju redovno, svaka dva sata. Ćurke se u proizvodnji koriste 24 sedmice, a klanje se vrši u dobi od 56 sedmica.  U jednom turnusu to je do 150 komada tovnih ćurki, a moze se računati sa dva turnusa.

Isplativost je najbolje odrediti računicom preko ishrane: da se utovi ćurka potrebno je oko 22 eura, a jedna ćurka do težine 12 kg ili ćuran do težine 16-18 kg pojede do 55 kg hrane. Prodaja je najčešće individualna. Klanje se obavlja sezonski, a najviše potraznje je krajem godine kada su praznici.

Hmelj je višegodišnja povijušasta dvodoma biljka koja može narasti i do 6 metara. Upotreba je najviše za proizvodnju piva i za potrebe farmaceutske industrije i uzgajaju se samo ženske biljke. Raste u nizijama i pored reka, javlja se samoniklo pored puteva i polja, ali se uspešno uzgaja i plantažno.

Lekovitost hmelja je prepoznata ,osim u narodnoj medicini, i u farmaceutskoj industriji. U cvetu hmelja se nalazi lupulin koji ima sedativni efekat pa se koristi protiv nesanice, ali i kao diuretik. Hmelj usporava ispiranje kalcijuma iz kostiju pa se dobar protiv osteoporoze. Deluje opuštejuće i na mišiće probavnog trakta. Neki ga smatraju i blagim afrodizijakom.

Agroekološki uslovi za uzgoj hmelja

Kada temperatura bude oko 5 stepeni C počinje vegetacijski period. Temperatura ispod  7 stepeni C u aprilu nepovoljno utiče na biljku. U vreme cvetanja optimalne temperature su od 20 do 22 stepena C. Najpogodniji položaj za podizanje zasada je blago nagnut i osunčan. Redove treba orjentisati u pravcu sever-jug i ostaviti dovoljno međurednog prostora radi bolje iskorištenosti svetla. Nije zahtevan prema vodi, ali se u vreme formiranja zaperaka i u cvetanju treba osigurati vlaga (70-80 %), pa je u vreme suše poželjno navodnjavanje. Najbolje uspeva na černozemu i aluvijalnim zemljištima. Kiselost zemljišta treba biti od neutralne do blago kisele. Odgovara mu ocedno zemljište.

Proizvodnja hmelja

Plodored

Najbolje ga je uzgajati nakon strnih žita i višegodišnjih leguminoza, ali treba zemljište očistiti od korova. Ako se iskrči hmeljarnik, na isto mesto moše doći nakon pet godina, a do tada tu gajiti jednogodišnje ratarske kulture ili travno-detelinske smeše.

Obrada zemljišta

To zavisi od prethodne kulture. Ako je bila rana pretkultura, obavlja se oranje na 10 cm, tanjira se i drlja, a početkom avgusta se ore na 20 cm i ravna, te s jeseni se izvodi duboko oranje na 50-60 cm. Nakon kasnih kultura se odmah obavlja duboko oranje. Kod jesenje sadnje odmah iza oranja, treba zemljište potanjirati i poravnati i izvršiti pripremu za sadnju. Za prolećnu sadnju je potrebno nakon jesenjeg oranja ostaviti otvorenu brazdu koja će se zatvoriti krajem zime. Pred sadnju se vrši priprema zemljišta. Ako se izvodi sadnja u rupe, onda ih treba iskopati u jesen (dubina oko 60 cm).

Đubrenje hmelja

Đubri se stajnjakom i mineralnim đubrivima. Ako je zemljište kiselo treba izvršiti kalcifikaciju. Orjentaciono se daje: 150-200 kg/ha azota, 100-300 kg/ha fosfora i 200-250 kg/ha kalijuma. Pri jesenjoj sadnji se pola količine zaore u leto, a druga polovina u jesen pri dubokom oranju. Za prolećnu sadnju dajemo 1/3 u letnjem oranju, 2/3 pri dubokom oranju, a 1/3 pri pripremi za sadnju.

Sadnjom u rupe koristi se manja količina đubriva, jer se stavlja u njih. Đubri se svake godine prema trenutnoj plodnosti zemljišta, ali orijentaciono to je: 100 kg/ha azota, 60-80 kg/ha fosfora i 100-120 kg/ha kalijuma.
Sorte hmelja: Saviljski golding, Aroma, Robusta i druge.

Sadnja hmelja

Vegetativni prostor za jednu biljku je od 2 do 4 m2, pa je najčešće korišten razmak 200×100 cm. To obezbeđuje sklop od 5 000 biljaka/ha. Razmak 180×140 cm daje 3 968 biljaka/ha. Sadnja na razmak 170×140 cm daje  4 220 biljaka/ha, 240×130 cm daje 3 205 biljaka/ha, a sadi se i na 200×200 cm. Praktičniji su veći razmaci sadnje. Pre sadnje se postavlja armatura, koja je neophodna (vertikalni i horizontalni stubovi), jer biljka je teška oko 10 kg. Rupe za sadnu su dubine 25 cm, a širine 25-30 cm. Na dno se prvo treba staviti kompost ili zreo stajnjak, zatim sloj rastresite zemlje, a onda 1 ili 2 sadnice. Oko biljke se napravi udubljenje u koje se može sakupljati voda. Sadnja se može obavljati u oktobru ili krajem marta ili početkom aprila.Nega

Sadnice je potrebno ogrtati kada budu visoke 70-80 cm. Potrebna je prihrana i kultiviranje. Kada završi vegetacija treba orezivati biljke na 1 m visine. Nakon toga se đubri stajnjakom i polovinom fosfora i kalijuma i 1/5 azota i vrši se zagrtanje biljke plugovima. Krajem zime ili s početkom proleća đubri se sa ostatkom planirane količine đubriva. Zatim se radi rezidba da se odstrane izdanci koji su uz samu glavu čokota. Od sredstava za zaštitu hmelja može se koristiti: herbicidi Diqua, Dual gold 960 EC,Mission, insekticidi Chess 50 WG, Karate Zeon, fungicidi Bordoška čorba, Thiovit Jet, Kossan WG, Champion i drugi.

Berba

Kada šišarke dobiju žuto-zlatnu boju, sa belim prugama i lepljive su, onda su u tehnološkoj fazi beru se, ručno ili mašinski. Pošto imaju dosta vlage moraju se sušiti u posebnim sušarama. Sa 10 % vlage se presuje u bale.
Prinos hmelja je 2000-2500 kg/ha. Ekonomisti koji  su izračunavali isplativost uzgoja hmelja i navode da je prihod u odnosu na rashod u prvoj godini veći za 1,5 puta, a u punom rodu 3,5 puta, te zaključuju da je to isplativa proizvodnja.

Heljda je jednogodišnja biljka kratke vegetacije. Smatra se žitaricom radi karakteristika semena, iako botanički tu ne pripada.Na njenoj stabljici se u cvetanju pojavljuje mnoštvo mirisnih cvetova,za razliku od žitarica, pa je i medonosna biljka.

Agrotehnički uslovi za proizvodnju heljde

Najbolje uspeva na peskovitim zemljištima, ali uspeva i na lošijim zemljištima (podnosi kiselost do 5,5). Odgovara joj vlažnije područje(ali ne i česte kiše) i veće nadmorske visine. Ne podnosi temperature ispod -1 stepen C. Brzo raste pa nema problema sa korovima,jer ih brzo zaguši. Pogodna je za gajenje kao predusev zbog kratke vegetacije. Setva se obavlja kada prođu opasnosti od mrazeva, na koje je osetljiva, od 1.-15. maja.

Nakon setve procveta već za dvadesetak dana, ali samo cvetanje dugo traje, 30-60 dana. Potrebno je posejati 80-100 kg semena na jedan hektar. Setva se izvodi na 3-4 cm. Za vreme cvetanja joj ne odgovaraju visoke temperature ni suša.Gajenje heljde je pogodno i za proizvodnju meda. Proizvođači meda rado dovoze svoje košnice i tako potpomažu oplodnju, a time značajno i prinos heljde, a od heljde pčele proizvode vrlo cenjen med specifičnog ukusa. Sa 1 hektara heljde može se dobiti oko 90 kg meda. Zrna sazrevaju postepeno od donjih izdanaka. Žetvapočinje kada su zrna na donjim spratovima sazreli, a gornji se nalaze u fazi voštane zrelosti i ukupno ima 75% sazrelih zrna.

Problem u žetvi je osipanje semena. Što se tiče branja biljke, radi korištenja za druge namene,berba se obavlja u vreme cvatnje i treba se sušiti u hladovini gde je prozračno. Prinos zrna heljde je od 1,5-2 t/ha, a u postrnoj setvi i pri lošim uslovima čak i 0,5-1 t/ha. Prinos zelene mase je oko 15 t/ha. Pri skladištenju se,osim vlage, uzima u obzir i boja i miris omotača koja treba biti svetlo zelena. Kasnije ona potamni u skladištu. Prerada heljde može biti dvojaka: može se mleti celo zrno (integralno heljdino brašno) ili mleti oljušteno zrno. Za ljuštenje se koriste posebne mašine, odstranjeni omotač (sterilizovan) se koristi kao nus proizvod za proizvodnju jastuka.Ekonomski je više opravdana postrna proizvodnja heljde, nego proizvodnja kao glavnog useva.Najbolja pretkultura za heljdu je ozimi ječam ili ozimo krmno bilje, pošto se rano skida. Nakon toga zemljište treba plitko obraditi teškim tanjiračama ili frezama.Uzgoj heljde je moguć i na lošijim zemljištima, ali u slučaju da je zemljište izuzetno slabe plodnosti pre obrade se pođubri sa 200-300 kg/ha NPK 8:26:26 (ili 7:20:30.Azot se ne daje u prihrani radi poleganja, naročito ako je prethodni usev bio đubren. Ako je setva nakon pšenice, mora se obaviti odmah iza pripreme zemljišta, do prve dekade jula. Setva može biti uskoredna na 10-15 cm ili širokoredna na 40-50 cm, na dubinu 2-4 cm sa 50-90 kg/ha semena (200-300 klijavih zrna/m2). Vrste heljde (sorte): Darja, Siva, Bednja 4n.

Protiv travnih korova se tretira sa Dualom 960 Gold sa 1,2 l/ha, nakon setve. Postoje iskustva da se protiv širokolinih korova u u ranoj fazi tretiralo sa 0,5 l/ha herbicidima na bazi 2,4 D. Ta tretiranja se izvode samo u slučaju jake zakorovljenosti, jer sama heljda guši korove.Za zaštitu od bolesti i štetočina ne postoji ekonomsko opravdanje radi uobičajeno male prisutnosti (žičnjaci, buhači.

Od 100 kg semena treba da se dobije 65-70 kg brašna, oko 20 kg ljuske (omotač) i 15-tak kg mekinja. Brašno heljde u Srbiji dostiže cenu od oko 3 eura/kg u maloprodaji, ali je izuzetno zdrav proizvod i dobro se prodaje i zato postoji opravdana isplativost uzgoja heljde.

Heljdi se pripisuju lekovita svojstva: smanjuje nivo šećera u krvi pa je mogu koristiti dijabetičari, snižava pritisak i holesterol, povoljno utiče na kardiovaskularni sistem, umanjuje rizik od kancera, ne sadrži gluten pa je mogu konzumirati alergične osobe. Kaša od prekrupe heljde se preporučuje svima koji imaju velika intelektualna naprezanja, jer poboljšava koncentraciju i pamćenje. Sušena stabljika i cvet se koriste za pripremu čajeva.

Uzgoj glista se naziva lumbrikultura sa ciljem da se proizvede visoko kvalitetni humus (lumbrihumus). Kalifornijske gliste su te koje prerađuju otpad i organske materije, stajnjak i svojim  probavnim radom daju humus. Takav humus ima neutralnu reakciju (pH) i njegovom upotrebom se reguliše kiselost zemljišta i poboljšava njegov sastav i struktura, a biljke imaju normalan rast.

Humus se upotrebljava najviše u proizvodnji cveća, povrća i voća. Idealan je za organske proizvodnje. Uzgoj glista se obavlja u zrelom stajnjaku. Glista, hraneći se njime, stajnjak razlaže, a ostatak koji nije usvojila u organizmu izbacuje kao humus. Stajnjak je glistama i hrana i životna sredina. Lumbrihumus je prirodan, ekološki, visokokvalitetan supstrat tj. đubrivo. Nema nikakvog mirisa. Pri upotrebi ovog humusa biljke su otpornije, bolje razvijene i višlje za 20-30 %.

Dakle, humus dobijen na ovaj način ima višenamensko korištenje: kao osnovno đubrivo za sve kulture, kao deo supstrata za proizvodnju rasada i sadnica, za prihranu biljaka tokom godine (direktno u zemljište ili folijarno.

Da bi krenuli u uzgoj kalifornijskih glista treba ispuniti nekoliko uslova: odabrati mesto za uzgoj, nabaviti opremu, pripremiti materijal za gradnju, obezbediti leglo i pripremiti podlogu.

Mesto za uzgoj glista mora biti na zaštićenom mestu, daleko od puteva,  četinarskih i hrastovih i plantaza oraha, da ima 80-90 % relativnu vlažnost vazduha i da se teren može odvodnjavati.

Potrebna oprema su kolica za dovoz, lopata, grablje, kanta za zalivanje, lakmus parir, vlagomer, termometar.
Materijali za gradnju legla mogu biti: drvo, beton, cigle itd. Protiv zemljišnih štetočina mora se postaviti donja zaštita tj, sitna mreža ili geotekstil. Za gornju zaštitu može se koristiti asura ili mreža i sl.

U sanduk koji se izgradi stavlja se različit organski otpad kao što je stajnjak, kukurozovina, slama, lišće karton, pa čak i ostaci hrane. Jedno leglo kalifornijskih glista u sanduku 2×2 m2 preradi jednu tonu organskog otpada.

Razmnožavanjem glista  za jednu godinu se od jednog legla dobije još 3-5. Da bi se leglo dobro pripremilo potrebno je već dva meseca ranije napraviti leglo i staviti hranu da bi sazrela i odmah bila upotrebljiva za gliste. Hrana treba biti usitnjena. Svaki mesec se mora hrana prevrtati radi aeracije potrebne za razgradnju hrane. Idealni uslovi za uzgoj su temperatura 15-20 stepeni C, vlaga 80-90 %, pH 5-7. U slučaju pojave zakišeljenosti legla mora se dodati 200-300 gr/leglu kreča. Kiselost se proveri lakmus papirom.

Ishrana kalifornijskih glista je važna jer utiče na reprodukciju i produktivnost. Stajsko đubrivo je najprisutnije. Najbolji je kravlji stajnjak koji je odležao 2-3 meseca, jer je najprobavljiviji. U ishrani se koriste i drugi materijali kao npr. karton, suvo lišće, slama itd. Ako se koriste piljevina, strugotina, kora drveća onda se moraju mešati sa organskim otpadom da bi se brže razgradili. Nepodesni su: treset četinara, lišće oraha i hrasta.

Razmnožavanje kalifornijskih glista

Gliste imaju izuzetnu moć reprodukcije. Za  90 dana postaju polno zrele i tada je moguće parenje. Priljubljuju se jedna uz drugu. Tada se luči sluz, a u njoj su spermatozoidi i jajašca. Onda se gliste razdvoje i tada počinje stvaranje kokuna. To traje 21 dan. Od momenta kada ona izbaci kokun u leglo pa do vremena izlegnuća prođe 20-30 dana. Svaka glista prosečno izleže 21 glisticu. Punu reproduktivnu zrelost gliste dostižu sa godinu dana. U toj fazi proizvodi 4-5 kokuna mesečno. Kokun sadrži prosečno 6 glistica.

Proizvodnja humusa radom kalifornijskih glista je jednostavna, to je kao mala fabrika. Potrebno je imati kvalitetne radnike (gliste) i dobre uslove za rad (hranu-stajnjak i leglo). Tada se koncentrišu mineralni sastojci, a organska materija prelazi u najpogodniji oblik. U tom procesu štetne bakterije nestaju, a korisni mikroorganizmi se umnožavaju. Dobija se humus vrhunskog kvaliteta. Međutim, kakva je isplativost uzgoja glista i proizvodnje humusa, tj. tog posla ? Kao pomoć za izračunavanje može poslužiti par podataka: Cena jednog legla je 50 eura, a cena jednog litra humusa u Srbiji je 7-10 dinara. Od jednog legla se dobije svaka 3 meseca dvostruka količina glista i oko 300 litara humusa.

Dunja je poreklom sa Kavkaza a gaji se više od 4 000 godina. U domaćim područjima, dunja cveta od kraja aprila do sredine maja, i na taj način izbegava kasne prolećne mrazeve. Takodje i sazreva dosta kasno, oko 170 dana posle cvetanja pa je tako pogodna za gajenje u krajevima sa dugim toplim jesenima. Za uspešan uzgoj dunja, ne preporučuje se nadmorska visina veća od 700 metara.

Dunja je dugovečna biljka i njeno drvo može živeti i od 40 pa do 70 godina.

Isplativost gajenja dunje počinje sa njenim prvim davanjem plodova, a to je druga godina starosti, dok prvi značajni prinosi počinju od 4.godine. Maksimalan rod dunja ostvaruje nakon 10 godina.

Proizvodnja dunja u plantažnim zasadima daje prinos po stabl ud 10 do 60 kg , dok pojedinačna stabla mogu dati od 100 pa i do 400 kg. plodova.

Stablo dunje najčešće dostigne visinu od 3 do 5 metara, a iako je prirodni obilk dunje zapravo žbun, u plantažnim zasadima, uz orezivanje, dunje se uspešno gaje kao stablašca.

Vrste dunja

List dunje izgledom se razlikuje u odnosu na vrstu, pa tako zeleni maljavi listovi mogu biti jako krupni kod vranjeskih dunja (18 cm) ili pak vrlo sitni – kod leskovačke dunje. List dunje može ukazati i na neke bolesti biljke, pa se tako prilikom viroza značajno smanjuje i postaje jako sitan.

Leskovačka dunja ima jabučast, okrugao i krupan plod – i do pola kilograma. Plod je kiselosladak i limun žute boje. Sazreva u oktobru a plodovi dobro podnose transport. Mane koje se inače navode se odnose na relativno sitne plodove i na lako opadanje plodova pri jačem vetru. Leskovačka dunja je vrlo otporna na bolesti i štetočine, izuzev virusa.

Vranjska dunja se još naziva i dunjac. Gaji senajviše u slivu Južne, Zapadne i Velike Morave. Stablo ove dunje je osetljivije na bolesti i štetočine. Ima krupne listove i cvetove koji su takodje vrlo krupni. Plod je krupan do vrlo krupan , žut i nakiseo, težak i do kilogram i po i kruškast. Plodovi se beru se od sredine do kraja oktobra.

Plod divljih i kultivisanih dunja

Plod dunje raste iz cvetne trube i zadebljale cvetne lože. Masa ploda se kreće se od 50 grama , kada su u pitanju divlje vrste dunja, pa sve do čak 2 kilograma kod nekih kultivara. Prema obliku plod dunje može biti okruglast, zvonast, spljošten ili izdužen. Ukupni troškovi proizvodnje dunje uz prinos od oko 40 tona po hektaru su i do 40 odsto manji u odnosu na jabuku ili na primer neke sorte zimskih krušaka.

Važnost adekvatnih uslova za uzgoj

Dunja voli kada je izložena svetlu, pa tako za dunjik birajte dobro osvetljenu poziciju. Ako su u senovitom položaju, slabije će radjati. Takodje, plodovi u senci neće imati karakterističnu aromu i beće dosta zeleniji i maljaviji od drugih, osunčanih plodova. U hladnijim zonama i na većim nadmorskim visinama česta pojava je stradanje ploda pa i drveta dunje.

Drvo dunje izmrzava na oko -27° C, cvetovi već na minus jedan, a plodovi na minus 2,2 stepena, dok jedino severna dunja može da izdrži i do -35 stepeni bez oštećenja.

Nega dunja podrazumeva dovoljno vode i vlage jer pojedini delovi dunje sadrže i do 85 odsto vode. Ipak, dunja će verovatno podneti i sušni period uz svoj zaštitni mehanizam savijanja listova u trubice kako bi smanjila transpiraciju. Najviše vode joj je potrebno u avgustu i septembru.

Za normalan rast i uspešno gajenje dunje, obično se navodi da je neophodno da padne godišnje od 750 do 990 mm vode, mada praksa pokazuje da se dunja uspešno može gajiti i u krajevima sa oko 600 mm vode po godini.

Vetar dunji može naneti dosta štete jer može da izazove naginjanje stabala, i odvaljivanje grana, opadanje i oštećenje plodova, ali i cvetova. Zato na vetrovitim lokacijama zaštitite dunjik odgovarajućim pojasevima.

Sadnja i zemljište

Za sadnju dunja najbolje je umereno vlažno, propusno i zemljište bogato hranljivim materijama. Nemojte podizati dunjik na teškoj ili vlažnoj zemlji kao ni na suvoj ili peskovitoj zemlji. Stabla dunje zahtevaju đubrenje stajskim djubrivima.

Debljina oraničnog sloja je minimum 50 – 60 cm, da bi se stablo normalno razvijalo.

Rastojanje između redova i u samom redu zavisi od podloge, bujnosti sorte, uzgojnog oblika, tipa zasada… Obično su razmaci medju redovima od 4 do 6 metara, a u redu od 2,80 do 4,50 metra.

Neke sorte dunja:

Berecki, šampion, pazardžijska, trijumf, češka dunja, konstantinopoljska, lačkadžorska, portugalska, zangakeni i plovdivska dunja.

Proizvodnja sadnica u razmnožavanje

Dunja se razmnožava semenom, reznicama, položnicama, nagrtanjem, izdancima i kalemljenjem. Razmnožavanje semenom se praktikuje samo prilikom kreiranja novih sorti. Razmnožavanje reznicama se koristi kod proizvodnje podloga, dok se položnicama dunja razmnožava onda kada treba proizvesti retke sorte koje u rasadnicima nisu dostupne.

Razmnožavanje izdancima se radi jedino kada se željena sorta dunje nalazi na sopstvenom korenu.

U masovnoj proizvodnji sadnice dunje se dobijaju sključivo kalemljenjem. Kalemljenje dunje može se obaviti na oko deset načina, a najviše se koristi okuliranje na spavajući pupoljak, obično spajanje i spajanje sa strane.

Rezidba dunje

Dunja rađa na kratkim, vitim i dugim grančicama koje se ne skraćuju. Skraćivanjem dugih grana, kod dunje se potencira bolje grananje i može se obaviti kod dunja u rodu ili dok je plod još zelen.

Raspored sorti

Zbog boljeg oprašivanja dunje, u voćnjaku je potrebno izvršiti raspored glavne sorte i sorti oprašivača. Pošto se u praksi najčešće sreću zasadi u kojima su leskovačka i vranjska dunja, odnos može biti 6:2 ili 6:1.

Održavanje

Održavanje zemljišta u plantažnom zasadu dunje podrazumeva jesenju obradu do oko 10 cm u dubinu, dopunsku obradu, i tretman herbicidima koja može da startuje već od prve godine starosti zasada.

Ishrana dunje

Pošto se u zasadima korenov sistem dunje prostire po celoj površini zemljišta, đubri se cela površina dunjika, i to okvirnim količinama od 200 – 400 kg KAN-a i 400 – 600 kg NPK đubriva u jesen i rano s proleća.

Navodnjavanje

Prvo zalivanje odvija se vrlo rano, u vreme otvaranja pupoljaka. Drugo zalivanje se vrši pred kraj juna, treće u julu i četvrto u avgustu. Sva zalivanja moraju biti obimna.

Dunja i pesticidi

Suzbijanje štetočina u dunjiku se sprovodi tek onda kada štetočine ili bolesti pređu ekonomski prag štetnosti. Za uspešnu zaštitu dunja dovoljno je 6 do 8 tretiranja. Najčešće bolesti su palež dunje, monilija dunje, pegavost lišća i pepelnica dunje, uz napomenu da je dunja otporna na navedene bolesti. Dunju napadaju štetočine poput breskvinog smotavca, jabukiog smotavca, zelene lisne vaši, rutave bube, moljaca, cvetojeda, minera lista, potkornjaka, sipka… Štetu mogu takodje da učine zečevi i poljski miševi.

Uzgoj ljuth feferona odnosno ljute paprike, traži malo više vremena i obezbedjivanje više uslova u odnosu na recimo gajenje zelene salate ili paradajza, kada je reč o uzgoju iz semena.

Osnovne činjenice koje morate imatu na umu ako Vam je u planu proizvodnja ljutih papričica:

Klijavost semena je od 70% do 80% u idealnim uslovima gajenja,

Proces klijanja semena traje od 5 pa sve do 30 dana, zavisno od vrste papričice,

Seme iste vrste ne mora da klija istovremeno,

Za optimalan uzgoj neophodno je obezbediti temperaturu između 25 i 30 stepeni,

Noćne temperature ne smeju biti niže od 10 stepeni.

Sejanje

Pošto papričice potiču iz toplijih krajeva, pored relativno dugog vremena klijanja, onetraže i duge periode toplog vremena što je od ključne važnosti za pun rod i isplativost posla.

U našim krajevima, najbolje vreme za sejanje ljutih feferona je februar. Poznato je pravilo da što je papričica ljuća, ona će duže klijati i rasti. Ako ste početnik u poslu uzgoja papričica, preporuka je da počnete sa sortama koje fino mogu da uspevaju i u našim klimatskim uslovima: Jalapeno, Hot Portugal, Aji i Jamaican Hot.

Pošto seme papričica ima tvrdu opnu, preporuka je da ga pre sejanja umačete u vodu ili čaj od kamilice na par sati ili tokom cele noći. Čaj od kamilice je svojevrsno prirodno dezinfekciono sredstvo i delovaće na eventualno prisustvo gljivica u semenu, koje mogu imati negativan učinak na klijanje.

Ako želite da posejete veću količinu semena, preporuka je da to činite u kontejnerima od stiropora u koje staje po oko 100 semena papričica a kasnije ih treba presaditi u veće posude ili zemlju.

Za manje količine semena dobro će poslužiti bilo kakve teglice, šolje, plastične čaše… U svakom slučaju, posudice moraju imati rupice zbog drenaže i oticanja viška vode.

Sadnja

U slučaju da u jednu posudu sejete više semenki, nemojte ih stavljati preblizu, jer će kasnije presadjivanje biti teže, korenčići se mogu zapetljati, a same biljke će rasti sporije.

Koristite sterilni supstrat koji možete nabaviti u cvećarama kako biste seme zaštitili od korova i bolesti .

Dakle, seme koje ste namočili u vodu ili čaj, treba prekriti sa nekoliko milimetara zemlje, ne više od 5 milimetara jer semenka neće imati dovoljno energije da se probije kroz deblji sloj zemlje.

Tegle ili kontejnere držite na toplom mestu sa konstantnom temperaturom od 25 do 30 stepeni. Pikiranje rasada počinje 20-25 dana nakon setve, i to kada se na biljkama razviju dva stalna listića.

Posle pikiranja, mlade biljke je poželjno zaseniti kako bi se sprečilo neželjeno isparavanje vode iz biljaka.

Zalivanje: Nakon setve, pričekajte da se gornji tanak sloj zemlje osuši pre narednog zalivanja da se ne bi stvorile štetne alge ili gljivice.

Posude sa semenom možete umotati u plastičnu foliju kako biste održavali vlažnost i temperaturu na optimalom nivou.

Pošto klijanje traje od 5 do 30 dana, vrlo je moguće da za 5 dana niknue tek par biljčica, a ostatak postepeno do isteka mesec dana.

Svetlost nije toliko važna stavka sve dok biljka ne počne da klija, kada je potrebno osigurati stalni izvor svetlosti.

Pri kraju aprila, jednu do dve sadnice feferona posadite u saksiju. Kada su noći hladne, treba ih skloniti u zatvoren prostor. Na kraju meseca maja, pojaviće se beli cvetovi pa očekujte prve plodove od kraja juna koji će rasti sve do prvih mrazeva.

Kad nastupe hladnoće, biljke držite na zatvorenom gde će održavati svoju svežinu tokom zime.

Prihrana i djubrenje

Pošto paprika troši dosta kiseonika, kalijuma i fosfora, potrebno je jače djubrenje zemlje i pre sadnje. Osnovno djubrenje je stajskim djubrivom pri obradi zemlje u jesen/zimu i to u količini od 40-50 tona po hektaru. Priprema tla za sadnju papričice, podrazumeva i dopunsko djubrenje ( NPK 15:15:15) u količini od 150 do 200 kg/ha.

Da bi prinos bio viši, papričicama je potrebna i intenzivna prihrana kristalon gnojivom. Za oko 50 tona ploda potrebno je 250-300 kg/ha Azota, zatim 100- 150 kg/ha fosfora, 200-300 kg/ha kalijuma i 110-160 kg/ha kalcijuma, koji jejako važan kako plodovi ne bi dobili tamne pege, što značajno smanjuje prinos.

Papričice se mogu i folijarno prihranjivati (preko lista), ali to poskupljuje proizvodnju. Pri folijarnoj prihrani, potreban je oprez kako list i cvet ne bi bili spaljeni.

Prva prihrana je10 dana posle presađivanja, drugi put pre formiranja prvih plodova i treći put mesec dana nakon drugog prihranjivanja.

Berba

U početku, plodovi se beru na 5-6 dana, a za vreme glavne berbe na svaka 2 do 3 dana. Obrane feferone je najbolje što pre sortirati i izbaciti na tržište.

Pošto je paprika uopšte roba koja se lako kvari, neće podneti duže skladištenje u regularnim skladištima. Kod čuvanja u hladnjačama, u zaštitnoj ambalaži, može zadržati svežinu na oko mesec dana pod temperaturom od 2 do 4 stepena.

Prinos

Ljuta crvena feferona sa visećim plodovima, umerene ljutine je rana sorta i osigurava prinos od 10 do 15 tona po hektaru.

Ljuta žuta feferona sa štrčećim plodovima, koja je rana sorta, ima prosečan prinos od 15 do 18 tona po hektaru.

Drenjine, odnosno dren, gaji se, osim zbog lekovitih plodova i radi jako kvalitetne drvne mase.

Grm ili stablo drena može da dostigne visinu do 8 metara. Krošnja je zaobljena na vrhu, cvetovi sitni i žuti a plodovi su crvene viseće koštunice – drenjine. Prirodno stanište drena je na nadmorskoj visini do 1300 metara, toplo, krečnjačko i suvo.

Drenjine cvetaju već u februaru, a plodovi dolaze u avgustu i septembru. Drenjine su nakisele, atraktivne i pune vitamina C. Dren se razmnožava izdancima i reznicama.

Dren je u našem narodu poznat pod mnogim imenima: svibovina, drenak, drenić, drenka, drenovina, žuti drenak, rumeni dren…

Drvo drena ima vrlo jaku i veliku gustinu zbog čega neće plutati po vodi kao ostale drvenaste bijke i zbog čega se često koristi u izradi delova za neke mašine.

Drenjine su potpuno zrele tek kad im je boja tamno-crvena i kada otpadaju sa drveta pri najnežnijem dodiru. Tada je sadržaj šećera u plodu najveći pa su i drenjine najukusnije za jelo.

Uzgoj drenjina može biti prilično unosan posao jer je primena ploda drena višestruka i potrebe tržišta za njim su povećane. Drenjine se mogu plasirati kao sveže ili se mogu sušiti za proizvodnju čajeva.

Proizvodnja drenjina podrazumeva obezbedjivanje sigurnogplasmana robe – drenjine otkupljuju i proizvodjači marmelede, slatka, kompota, sokova… Još jedan način gde se može osigurati isplativost od gajenje drenjina je i proizvodnja domaće rakije, vina i likera od drena. U regionu se drenjine koriste za izradu raznih alkoholnih i osvežavajućih napitaka, dok se niže žbunaste vrste gaje i kao ukrasno baštensko cveće.

Od plodova ali i kore drena, prave se i prirodni preparati protiv dijareje i drugih oboljenja organa za varenje. Ovo lekovito dejstvo dren duguje visokom sadržaju tanina i pektina koji blagotvorno deluju na sluznicu creva.

U domaćim rasadnicima, uglavnom se proizvode sorte i sadnice drena: Cornus mas L, Cornus alba L i Cornus sanguinea L.

Dren najbolje uspeva na staništima koja su dovoljno topla i suva, a nisu izložena kasnim mrazevima. Dosta dobro podnosi sušu. Koren drena je vrlo razvijen i prodire duboko u podlogu. Orezivanje drena podstiče njegovu žbunastu strukturu.

Berba

Drenjine sazrevaju u avgustu i septembru i treba ih sakupljati odnosno brati onda kada krenu da dobijaju crvenu boju.

Od 100 kilograma svežih drenjina, dobija se oko 25 kilograma materijala za setvu. U kilogramu drenjina ima oko 4.500 zrna. Hiljadu zrna drenjine teži oko 220 grama.

Plasman i tržište

Od drena se koriste, pored svežeg i suvog ploda, još i kora ali ili stovi.

Sušenje ploda može se obaviti na suncu ili u sušnici kako bi zadržao prirodnu boju. Drenova kora se guli u jesen ili u rano proleće sa stabla ili sa jačih grana a listovi se beru tokom celog leta. Semenke se mogu pržiti i od njih se može praviti surogat kafe.

Zrele drenjine kad počnu same da opadaju ili ubrane posle mraza još su bolje za jelo, jer su slađe i manje opore.

Drenjine se koriste i kao začin, a za čaj se mogu koristiti i cvetovi drena i to protiv groznice.

Razmnožavanje

Razmnožavanje semenom – Klijavost semena je od 50 do 80 posto. Seme treba sejati odmah po sakupljanju.Seje se 15 grama semena po kvadratnom metru i to na dubini od oko 3 santimetra.

Da bi setva bila uspešna, preporučuje se stratifikovanje u trajanju od godinu i po do dve.

Vegetativno razmnožavanje je češće u profesionalnoj rasadničkoj praksi. Uz pomoć zelenih reznica, uspešno se razmnožavaju sledeće forme: Cornus alba “Spaethii”, Cornus mas “Aurea” i Cornus mas “Elegantissima”). U plasteniku treba da ostanu 2 godine. Reznice se uzimaju sa jednogodišnjeg drvet i moraju se posaditi odmah po odsecanjju, da ne bi izgubile sposobnost zakorenjivanja.

Poleganje je još jedan uobičajen način razmnožavanja za mnoge vrste i sorte drena.

Kalemljenje se najviše koristi za razmnožavanje formi Cornus alba i Cornus mas. Kalemi se na osnovnu vrstu a od načina kalemljenja primenjuje se okuliranje u korenov vrat ili krunu , tokom avgusta ili septembra ili metod kopuliranja (bočnim zarezom, sedlastim lii običnim spajanjem) u korenov vrat ili krunu,i to pred kraj zime u stakleniku.

Hren je višegodišnja biljka i uzgaja se zbog rizoma dok se jednogodišnji izboji koriste za razmnožavanje. Može narasti i do 1,5m u visinu,a koren i do jednog metra dužine. Listovi hrena su u vidu rozete, a cvetovi rastu u cvastima. Sečen i rendan, hren ima ljut miris i ukus. Lekovitost hrena potiče od visokih koncentracija C vitamina – u svežem korenu ga ima ga više od 100 mg, a u mladim listovima čak 300 – 400 mg. Hren je bogat i provitaminom A.

Zemljište za uzgoj hrena

Hren dobro podnosi hladnoću pa se može uspešno gajiti i u našim krajevima. Za gajenje je jedino potrebno obratiti pažnju na adekvatno zemljište. Pošto hren ima dubok koren, potrebno je obezbediti zemljište koje ćete moći da obradjujete na 40 do 50 cm dubine. Zemlja ne treba da bude preteška ni glinovita. Priprema zemljišta podrazumeva duboku obradu na jesen ili u rano u proleće.

Hrenu prija plodno tlo, pa ga zato, pre obrade, djubrite stajskim djubrivom. Najbolja je ph vrednost tla izmedju 6 i 7,5. Na istoj površini hren se može saditi ponovo tek kada prodju 3 do 4 godine. Najbolji predusevi su strna žita, posebno pšenica, zatim mahunarke i razne leguminoze. Sam hren nije dobar kao predusev, jer se lako regeneriše i postaje korov, pa zbog toga posle hrena, na istom zemljištu treba gajiti kulture sa jakim korenom i velikom nadzemnom masom, ( kukuruz, sirak, tikve, suncokret…).

Razmnožavanje hrena

Hren se razmnožava najčešće vegetativno, reznicama korena. Pripremite ih za sadnju još u septembru ili u rano proleće tako što ćete koren iseći na komade dužine oko 25 cm. Iz vršnih spavajućih pupova na reznici razviće se listovi, a iz donjih novi koren.

Ipak, spavajuće pupove kojise nalaze na srednjem delu reznice, najbolje je ukloniti, da bi se preostali pupovi razvili u deblje i jače korenje.

Reznice se sade tako da im vrh bude oko 5 cm ispod površine tla. Ostavite biljci dovoljan razmak od oko 50 cm, uzmedju biljaka i oko 80cm izmedju redova, jer je hren robusna biljka koja se jako razvija i treba joj prostora. Pri povoljnim vremenskim uslovima ren bi trebalo da nikne za oko 20 dana.

Pravilnim uzgajanjem i redovnim plitkim okopavanjem, rešavajte pitanje korova. Za vreme sušnog leta potrebno je redovno navodnjavanje.

Hren se može razmnožavati i semenjem koje je sitno i smedje, ali ima prilično slab procenat klijavosti.

Temperatura

Tokom faze mirovanja, hren može da prezimiti i na temperaturi od -45 °C! Ali, još neukorenjene mlade reznice mogu da stradaju i na temperaturi od minus šest stepeni. Hren voli senovita mesta.

Hrenu najviše prija temperatura u rasponu od 17 do 20 stepeni kada će najbrže rasti i razvijati se. Ako je na temperaturi većoj od 25 stepeni – hren će rasti sporije i daće manji prinos.

Kako bi proizvodnja hrena bila uspešna, vodite računa o vlagi. Najprikladnija je umerena vlaga tla i visoka vlaga vazduha. Ova biljka može da izdrži kratka sušna razdoblja, ali će to smanjiti kvalitet korena.

Djubrenje

Zemljište se djubri mineralnim gnojivom u razmeri 8:26:26 ili 10:30:20, ili pak sa 40 do 70 tona po hektaru stajskog djubriva.

Setva i sadnja hrena

Hren se sadi u jesen ili proleće (od kraja marta do sredine aprila) – korenovim podancima dužine oko 20 cm.

Tri su načina sadnje: Sadnja u jarke sarazmakom od pola metra gde se reznice polažu ukoso na 30 cm razmaka jedna od druge i pokrivaju zemljom; sadnja reznica u vodoravni položaj sa uvinutim gornjimkrajem ka gore na dubini od 15 cm i treći način je sadnja na nasipe sa razmakom od 50 do 80 cm uz pravljenje kosih rupa u koje se postavljaju reznice na način da donji delovi budu ispod i između dva nasipa, a gornji krajevi su ispod vrha nasipa.

Održavanje nasada

Plitkom obradom zemlje izmedju redova , održavajte prozračnost zemlje i vodopropustljivost. Na ovaj način se i uništava korov sve dok rozete lišća ne zatvore redove. Pored ove vrste obrade zemlje, nasad treba prihranjivati . Tokom leta, korisna bi bila dva do tri navodnjavanja u trajanju od po pola sata.

Berba i skladištenje hrena

Prva berba hrena obavlja se u istoj godini kada i sadnja. Po kvadratnom metru dobija se od 600 do 800 grama hrenovog korena. Prinos po hektaru, u zavisnosti od vrste je od 6 do 8 tona. Neke vrste će dati od 10 do 15 tona po hektaru. Hren se vadi u kasnu jesen u periodu mirovanja biljke što se prepoznaje po žutom lišću. Nekada se koren hrena može vaditi i zimi ali kada zemlja nije smrznuta, odnosno, ako je temperatura iznad nule ili pak na proleće pre početka nove vegetacije biljke.

U slučaju da koren usled suše nije dostugao zadovoljavajuću veličinu, ostavite ih u zemlji još jednu sezonu.

Hren se iskopava različitim prilagođenim motikama koje se koriste i za šargarepu ili krompir koje treba što bolje podesiti kako bi se na površinu izvukla cela biljka jer hren ima račvasti koren. Izvađeni hren se sortira, i zatim doradjuje ako za to postoji potreba.

Koren hrena treba očistiti, odrezati sitne izdanke ili korenčiće a nakon pranja, skladištiti u drvene sanduke ili vakuum vreće.

Optimalni uslovi skladištenja hrena posle berbe su u hladnjačama ili specijalnim skladištima, na temperaturi od 0 do 10 stepeni, sa vlažnošću vazduha izmedju 85 so 90 posto.

Zanimljivost: Ako hren sadite tik pored voćnjaka, delovaće kao prirodni pesticid.

Hren kao lek

Lekovitost hrena uzrok je tome što se ova biljka koristi kao sastojak prirodnih preparata za lečenje bronhitisa, astme,obolele jetre,kod opekotina, herpesa, i za jačanje imunitetau vreme prehlada.

Potražnja za proizvodima od hrena je konstantna, a posebno je jaka u toku zime, tako da tržište za plasiranje ove kulture ne bi trebalo da predstavlja problem proizvodjačima.

Uzgoj fazana nekada je bila privilegija bogatih ljudi koji su ih najčešće gajili zbog lova ali i njihove lepote. Danas je gajenje ove ptice lako dostupno svakome ko bi za te namene izdvojio jedan veći deo bašte ili okućnice.

Znajte da u odnosu na drugu domaću živinu, kao što su kokoške ili guske, fazani i te kako mogu uspešno da lete, pa je za njihovo odgajanje potrebno da im onemogućite “beg” sa poseda.

Još jedna važna činjenica: Mužjaci fazana, u zavisnosti od vrste, dan za parenje počinju glasnim kricima još od 4 sata ujutru, pa imajte ovo u vidu kada birate lokaciju za uzgoj fazana.

Takodje, vodite računa o tome gde ćete držati hranu za fazane. Ako je na lako dostupnom mestu, hrana može biti meta raznih glodara koji će se lako i brzo namnožiti na vašem posedu.

Držite fazane u ogradjenim prostorima kako ne bi bili meta grabljivica kao što su lisice.

Vrste fazana

Za početnike se preporučuje zlatni fazan, srebrni fazani i dijamantni fazan koji su poznati po dugim raskošnim perima. Vrste pogodne za početnički uzgoj su još i mongolski i obični fazan, sedlasti i kraljevski fazan, i crvena divlja kokoš.

Ako imate više novca i vremena za uzgoj, možete probati sa gajenjem zahtevnijih vrsta ove ptice: plavouhati i belouhati fazan, satir i temink tragopan, glanc fazan, edvardov i eliotov fazan, sivi paunasti fazan. .. Reč je o vrlo otpornim vrstama koje mogu podneti različite uslove smeštaja po pitanju ishrane i drugih posebnih zahteva.

Kako početi uzgoj?

Najbolje je da nabavite ptice od različitih roditelja jer ćete njihovim parenjem dobiti zdravu i jaku pticu. Kupite mlade fazane od proverenih uzgajivača i raspitajte se u kojim su uslovima gajeni i kakva im je bila ishrana.

Preporučljivo vreme za nabavku fazana za uzgoj je jesen. Tada uzgajivači iznose u prodaju mlade ptice i tada je cena najniža.

Oprez: Uzgajivači retko prodaju najbolje primerke ptica već ih ostavljaju zasopstveni uzgoj. Takodje, oprez je potreban i pri kupovini jaja od fazana, jer su ona neretko neoplodjena ili stara.

Uslovi za smeštaj fazana

Fazani se čuvaju u parovima, a nekada i kao trio ( jedan fazan i dve fazanke). Dok traje parenje, više fazana a nekad i fazanki se neće podnositi. Za manje vrste kao što je zlatni fazan, najmanja površina prostora za uzgoj – volijere za jedan par je 6 kvadratnih metara. Veće vrste zahtevaju duplo veći prostor.

Volijere treba da imaju visinu od makar dva metra, kako bi u njima odgajivač mogao da stoji tokom čišćenja ili hranjenja. Nadstrešnica ili zaštitna kućica treba da je suva i bez promaje, uz što više sunčeve svetlosti. Potrebno je da prečke koje fazani koriste za spavanje budu na zaštićenim pozicijama i prečnika oko 5 cm.

Koristite za ozelenjivanje volijere bambus ili rododendron. Može se koristiti i trava mada je neke vrste fazana mogu uništiti. Vrata na volijeri moraju da pašu uz sve uglove, kako fazani ne bi pobegli.

Ishrana fazana

Fazane treba hraniti izbalansiranom hranom a preporuku ćete, u zavisnosti od vrste, dobiti od dobrog uzgajivača. Fazanima mora stalno biti dostupna sveža voda.

Inkubacija jaja i razmnožavanje

Kako bi ženke bile podstaknute da nose jaja, treba im omogućiti improvizovana gnezda – korpa ili drvena kaseta koja je ispunjena zemljom, peskom, slamom ili trinom. Neke ženke će možda same napraviti gnezdo u vidu plitke rupe pod nekim grmom.

Po pravilu, ženka fazana nosi jedno jaje svakog drugog dana, mada broj može varirati u zavisnosti od vrste. Svako jaje obeležite datumom nošenja i nemojte ga pomerati već ga ostavite u gnezdu.

Kad je nasad potpun, ženka počinje sa sedenjem na jajima. Ženke obično odgovorno leže na jajima dok je odgoj pilića komplikovaniji jer tada neretko postaju nervozne.

Ako ženka odbija da sedi na jajima, pored inkubatora, može se koristiti kvočka neke patuljaste peradi. Temperaturs u inkubatoru treba da je uzmedju 37,4 do 37,7 stepeni a vlaga od 45 do 50 stepeni.

Dužina inkubacije jaja kod nekih vrsta fazana:

Zlatni, dijamantski, sivi paunasti i edvardov fazan : 22 dana , srebrni i kraljevski fazan : 25-26 dana, crvena divlja kokoš od 19 do 21 dan, belo i plavouhati od 24 do 28 dana i glanz fazan – 28 dana.

Piletu treba od 12 do 24 sata dok ne izadje iz jajeta. Nakon izlaska, ostaje još 12 do 24 sata bez hrane i vode a onda se stavlja pod ultracrvenu lampu i nudi mu se voda i hrana.

Pilići fazana ne smeju da se drže sami već je poželjno da budu sa drugim pilićima slične starosti ili sa pilićima ukrasne peradi. Pažnja- pilići kraljevskog fazana su vrlo agresivni pa ih nemojte mešati sa pilićima drugih vrsta fazana.

Lampa ili veštačka kvočka se postavlja na oko 15 cm visine a ako primetite da se pilići guraju pod lampu, pojačajte lampu ili spustite kvočku jer im je verovatno hladno. S druge strane, ako beže od lampe, snizite temperaturu.

Za piliće na tržištu postoji veliki izbor gotove mešavine hrane u granulama ili u vidu brašna koja je siguran izbor u odnosu na neke domaće spremljene mešavine ishrane.

Pojilice za piliće fazana treba da budu plitke. Vodite računa da se voda iz njih ne prosipa jer će vlaga uticati na rast plesni i nekih drugih uzročnika bolesti. U prvim danima života, pilićima se mogu ponuditi i mali komadići salate.

Pošto za svega nekoliko dana pilići počinju da lete, kutiju u kojoj ih držite pokrijte mrežom.Ubrzo, piliće možemo da preselimo u veći kavez ili volijeru sa veštačkom kvočkom ili IR lampom.

Sa napunjenih 6 sedmica, mladi fazani se po lepom vremenu, mogu pustiti na otvoreni travnati prostor.

Ukrasna perad

Pored fazana, na sličan način uz poštovanje minimuma pravila, možete odgajati i drugu ukrasnu perad. Najčešće se gaje zbog neobične lepote, mesa ili jaja.

Najpoznatije vrste ukrasne peradi koje se mogu gajiti kod nas su orpington, njuhempšir, australorp i plimur rok. Ova perad počinje da nosi sa 4,5 do 8 meseci, nosi od 150 do 200 jaja godišnje, prosečna težina jaja je od 50 do 70 grama. Težina kokošaka je od 2,5 do 3,5 kg, a petlova od 3,5 do 4,5 kg.

Dosta pažnje privlači patuljasta kokoš, poput japanske svilene kokoši ili patuljastog feniksa.

Od ostalih ukrasnih vrsta peradi izdvajamo: Kokinkinka – mala koka u raznim bojama, Patuljasta brama karakterističnog smešnog hoda i Velika Brama – jedna od najvećih vrsta ukrasne kokoši prelepe spoljašnosti.

Facelija, latinski nazuiv (Phacelia tanacetifolia Benth.) je jednogodišnja biljka poreklom iz Amerike, dok se kao medonosna biljka u Evropi gaji od 19 veka.

Pošto relativno dobro može da podnese mrazeve, i temperature i do -8 °C. u našim krajevima moguće je njeno gajenje u najtoplijim predelima sa blažim zimama. U optimalnim uslovima uzgoja, facelija može da postigne visinu do oko 90 cm.

Osim što je medonosna i važna za pčelarstvo, fecelija je i dekorativna biljka. Ona dugo i obilno cveta plavo ljubičastim cvetovima.

Proizvodnja u uzgoj fecelije u ekonomskom smislu

Fecelija se gaja za različite namene: kao biljka za pašu pčela, za silažu, seno, za proizvodnju ekološkog djubriva i kao zaštitni usev.

Najčešće se gaji kombinovano kao medonosna biljka i zaštitna kultura. Kao prirodni insekticid je vrlo poželjna. Nedavna istraživanja su pokazala da je uzgoj facelije kao međuuseva smanjio broj repine nematode u zemljištu za 20 do 30 odsto. Ipak, ovi procenti variraju od istraživanja do istraživanja.

Kao krmna kultura je takodje poznata i to zbog velikog učešća lisne mase – više od 50 posto. Pošto daje malo sena, češće se koristi u zelenom, svežem stanju, a po hranljivosti je slična slabijoj detelini.

Fecelija kao zaštitni usev

Tokom svoje vegetacije fecelija potroši značajne količine kiseonika (i do 150 kg po hektaru). Ona u kratkom periodu formira relativno veliku nadzemnu biljnu masu (prinos je od 3 do 5 tona suve materije po hektaru). Usled tako visokog sadržaja kiseonika u biljci, nakon zaoravanja izuzetno brzo se razgrađuje u zemlji. Zato se zaorava dve nedelje pre setve naredne ozime kulture, odnosno kasno u jesen ako je naredna kultura jara.

Uslovi proizvodnje i tehnologija

Facelija nije jako zahtevna u biljka, može da podnese skoro sve tipove tla, iako će najbolje uspevati na lakšim zemljištima. Ipak, zato što ima sitno seme, fecelija traži vrlo kvalitetno pripremljeno tlo za setvu.

Seje se na dubinu od 1,5 do 2 cm, širom ili u redove sa razmakom do oko 20 cm. Pošto seme neće klijati na direktnoj sunčevoj svetlosti, ne sme ostati na površini. Za setvu se obično koristi od 5 do 10 kg semena na hektar površine, a sve u zavisnosti od roka setve i kvaliteta tla.

Za uzgoj facelije za zeleno gnojivo, seje se nešto više semena. Ako se seje u junu, najbolje je da se tlo posle setve povalja, da bi se osigurao bolji kontakt semena sa zemljom. Djubrenje useva ne obavlja se mineralnim gnojivima jer ova biljka ima dobar korenov sistem.

Cena semena fecelije je oko 800 dinara za kilogram, mada cena može da varira u zavisnosti od vrste biljke.

Kada nikne, biljka brzo raste tako da po definiciji “guši” sve korove. Ako je usev jako zakorovljen jednogodišnjim ili višegodišnjim travnatim korovima, koristite za njihovo suzbijanje graminicide kao što Fusilade super, ili forte i Focus ultra.

Paša pčela

Dugo i obilno cvetanje koja traje i do mesec dana, fecelija je značajan izvor nektara i polena za pčele i druge brojne korisne insekte i predstavlja odličan materijal za pčelinju pašu.

Uzgoj facelije može da obezbedi od 100 do 450 kg meda po hektaru i to vrlo visokog kvaliteta. Ako pak želimo duži period cvetanja fecelija se može sejati sve do septembra (jesenja setva) u vremenskim razmacima od 3 do 4 sedmice.

Proizvodnja nektara i koncentracija šećera u cvetu facelije raste u jutarnjim satima a maksimum je oko podneva. Popodne počinje opadanje. Pčelama je fecelija najprivlačnija od 11 do 16 sati. Ipak, produkcija nektara značajno varira u zavisnosti od klimatskih uslova. Optimalne temperature za feceliju su od 16 do 24 °C.

Zemljište koje odgovara feceliji

Februar je najbolji mesec za setvu i nicanje, ali to možete uraditi sve do kraja marta. Zemljište treba da ima dovoljno vlage za klijanje i nicanje. Mlade biljčice podnose niske temperature, a kada niknu, sporo se razvijaju. Znajte da će samo snažne biljke moći da izdrže sušne periode. One biljke koje kasno niknu, slabije će se granati i daće manje nektara.

Količina nektara zavisi i od vrste fecelije. Sorta „Julija“ jedna je od onih sa najviše nektara. Najbolje je sejati na jednom lokalitetu samo jednu sortu, da se ne bi desilo ukrštanje što može smanjiti produkciju nektara.

Korovi i pesticidi

Zaštita od korova: Većinu korova, zbog brzog rasta, facelija sama preraste i uguši ih Od herbicida se mogu koristiti na primer Afalon W, Linurex 50–WP i tečni Liron.

Pri uzgoju groždja za proizvodnju vina mora se voditi računa o dosta razliitih faktora. Na kvalitet grožđa i prerađevina od grožđa uticaj imaju: sorta groždja, klima, agrotehničke mere, sistem gajenja, lozna podloga…

Ipak, sorte groždja su osnovni faktor, pa su tako poznate razne sorte i kategorije i njihovi uticaji na kvalitet proizvoda.

Za vinske sorte, osnovni faktori kvaliteta su sadržaj šećera i kiselina u grožđanom soku, količina aromatičnih materija, a važan je i sadržaj ostalih materija ali ipak nije odlučujući. Kod stonih sorti, groždje ima primenu u svežem obliku, i tu su faktori za ocenu kvaliteta drugačiji.

Osim navedenih činjenica, na kvalitet koji će vino imati uticaj imaju i izgled i krupnoća grozda i bobice, boja, gustina grozdova, kompaktnost mesa, topljivost pokožice, semenke i tako dalje.

Biranje sorti groždja treba da zavisi i od tržišta kome je namenjeno jer su ukusi potrošača različiti: Nekima više prijaju aromatičnije sorte, drugima one neutralne.

Važno je znati i daklimatski uslovi utiču na kvalitet groždja i vina. Hidrološke osobine, osvetljenost, temperature jako utiču na krajnji proizvod. Često ista sorta gajena u drugačijim klimatskim pojasevima daje potpuno drugačiji kvalitet i prinos.

Zemljište je jedan od značajnijih faktora pri uzgoju jer je osnovni izvor hranljivih materija i vode.

Povoljnija su zemljišta lakšeg mehaničkog sastava u odnosu na tešku zemlju. Poznato je da peskovita zemljišta pozitivno utiču na kvalitet groždja, posebno ako ga gajimo za belo vino.

Tamnije tlo je povoljnije za crne sorte i crno vino, dok će zemlja crvene obojenosti imati poseban uticaj na obojenost sorti i vina.

Na kraju, i agrotehničke mere kao što zrela ili zelena rezidba, đubrenje, navodnjavanje, zaštita od bolesti i štetočina, imaju poseban uticaj. Vino će biti sa većim sadržajem šećera ako se gaje niski uzgojni oblici u toplijim predelima.

Ako se dogodi preobiman prinos, to obavezno dovodi do pada kvaliteta grožđa i vina. Upotreba odredjenih koncentracija makro i mikro elemenata, takodje direktno utiče na kvalitet grožđa. Posebno je značajan uticaj azota, kalijuma i fosfora, bora, cinka, mangana, molibdena i bakra.

Grožđe koje će se primenjivati za proizvodnju vrhunskih vina treba da se bere kada sadrži 22% šećera i 6-8 g po litru ukupnih kiselina. S druge strane, grožde namenjeno za stona vina, treba da ima oko 18% šećera i 5-8 g/l kiselina.

Uzgoj vinove loze je uspešan u svim područjima gde nema opasnosti od oštećenja od mraza. Vinske sorte uspevaju u pojasu od 30 do 50 stepeni severne geografske širine i između 30 i 40 stepeni južne geografske širine. Idealna klima za vinske sorte je topla i suva pa će se uzgajivači manje susretati sa bolestima, a fotosinteza će biti maksimalna.

Sorte

Postoji od 5000 do 6000 sorti groždja koje se gaje u umereno kontinentalnoj klimi. Na jugu Francuske je najveća zbirka sorti na selom svetu (oko 2 500). Lista sorti koje su domaće (u Srbiji) jeste brojna ali dominira njih desetak. Sorte Kladovka bela i Župljanka imaju veći udeo jabučne kiseline u odnosu na vinsku i limunsku kiselinu. Ove sorte su dobijene ukrštanjem Prokupca i Burgundca crnog.

Sorte obično delimo na tri grupe:

Zapadno evropske sorte – pinot sivi, crni i beli, rajnski rizling, sauvignon, merlot, cabernet …

Crnomorske i panonske sorte – kraljevina, ružica, plavac mali, frankovka, maraština, pošip, žilavka…

Istočne sorte – muškat hamburg, plemenka …

Medju italijanske sorte spada na primer bela graševina, poznata i kao italijanski rizling. Srednje je bujna, i ima dobar prinos. Kasno sazreva ali je oporna na niske temperature. Kvalitet može da se razlikuje u odnosu na uslove gajenja.

U makedonske sorte groždja ubrajamo izmedju ostalih i sorte: Vranec, Kratošija i bela vrsta Žilavka.

Crnomorski region ima viševekovnu tradiciju gajenja grožđa i pravljenja vina, pa su iz tog pojasa i najznačajnije ruske sorte: saperavi, rkaciteli, samšvenisi, kalećik karasi.

Sorte groždja koje se ne prskaju

Prvo ukrštanje kojim se dobijalo groždje otporno na bolesti uradili su u Francuskoj pa se neretko sve otporne sorte zovu – Francuz. Radi se o vrlo ukusnom stonom grožđu. Još jedna otporna sorta poznata je pod nazivom Izabela. Vrlo je otporna, stvara divan hlad i ima jako lep miris.